Светиње цркве

Свете мошти

 

Христов гроб
 
У нашој цркви на Христовом гробу, рад дуборесца Драгана Петровића, налазе се икона и крст Св. Јована Владимира.
Крст је копија оригиналног крста са којим је пострадао Св. Јован Владимир. Израђен је од колубарског храста, даске старе преко двестотине година. Дрворезбарио Милутин Ранковић.
Икона је освештана на моштима Светог Краља у Саборној цркви у Тирани. Уз икону у истом раму се налазе честице Часног Крста и честице моштију
 Св. Јована Крститеља и Св. Јована Владимира.

                                                                                                                                                                                        

Часни крст
Крст на којем је Господ Исус Христос разапет. Часни крст је најсветији знак и символ наше вере. Све Свете тајне се свршавају призивом Светог Духа и печатом крста: крштење, мирпомазање и божанска евхаристија. Сви свештени благослови су  у знаку крста. Свештени храмови, свештени предмети и одежде освећују се часним крстом. Незамислива је било која лигургичка радња или скуп без крста. Крст је и највернији друг сваког православног хришћанина, од тренутка када се родимо до наше смрти. Крстом се означава и гроб сваког хришћанина. Благодат и сила часног крста се не налази у његовом облику, тј. самим тим што је крст, него је његова сила у томе што је то крст Христов, средство којим је Христос спасао свет. То је жртвеник на који је Христос принео самог себе за цео свет. Преко крста нас је спријатељио са Богом Оцем и подарио нам опроштај грехова. На крсту је принео општу жртву за целу земљу и опште очишћење за целокупну људску природу. Отуда је страдао ван зидина града и изван Соломоновог храма, примећује Св. Јован Златоусти. После укоравања Петра Господ и од својих ученика тражи да живе крстоносно: „Тада Исус рече ученицима својим: Ако хоће ко за мном ићи, нека се одрекне себе, и узме крст свој и за мном иде” (Мат. 16, 24). Крст није само „облик” или „символ” или „знак” Христа, него је и начин живљења хришћана, или боље рећи, јединствени начин живљења хришћана. Као што је истински Христос незамислив без крста, тако је и истински хришћанин незамислив без крста, тј. без учешћа у крсту Христовом, као што нам каже и сâм Спаситељ: „Ко не носи крста својега и за мном не иде, не може бити мој ученик” (Лука 14, 27).


Свети Јован Претеча и Крститељ Господњи
Зачеће Св. Јована Крститеља, 23.септембар (6.новембар). Овога дана прославља се милост, чудо и мудрост Божја; милост према побожним и праведним родитељима Св. Јована, старцу Захарији и старици Јелисавети, који су целог живота желели и од Бога просили једно дете; чудо зачећа Јованова у престарелој утроби Јелисаветиној; и мудрост у домостројитељству људскога спасења. Јер са Јованом имађаше Бог нарочите велике намере, на име, да он буде пророк и Претеча Христу Господу, Спаситељу света. Преко Својих ангела Бог је објавио рођење Исака од бездетне Саре, и Самсона од бездетног Маноја и његове жене, и Јована Претече од бездетних Захарије и Јелисавете.
Рођење Св. Јована Крститеља, 24.јун (7.јул). Захарије не поверова одмах речима весника Божјег, и зато му се језик веза немилом, и остаде нем све до осмог дана по рођењу Јовановом. У тај дан скупише се сродници Захаријини и Јелисаветини ради обрезања младенца и ради надевања имена. Па када упиташе оца, какво би име он желео дати сину, он, будући нем, написа, на дашчици: Јован. И у том часу одреши му се језик, и он поче говорити. Дом Захаријин беше на висинама између Витлејема и Хеврона. По целом Израиљу беше се разнео глас о појави ангела Божјег Захарији, о немилу овога и о одрешењу језика његовог у часу када написа име Јован. Глас о томе беше дошао и до Ирода. Зато Ирод, када посла да се покољу деца по Витлејему, упути људе у брдско обиталиште породице Захаријине, да убију и Јована. Но Јелисавета благовремено сакрије дете. Разјарен због овога цар Ирод посла џелате у храм Захарији (јер се деси да Захарији опет беше чреда служења у храму Јерусалимском) да га убију. Између притвора и храма Захарија би убијен, а крв његова се усири и скамени на плочама, и оста тако као сталан сведок против Ирода. Јелисавета се сакрије са дететом у неку пештеру, где ускоро она премине. Младенац Јован оста у пустињи сам на старању Бога и ангела Божјих.
Усековање главе Св. Јована Крститеља 29.август (11.септембар).  Ирод Антипа, син старога Ирода, убице младенаца Витлејемских у време рођења Господа Исуса, беше господар Галилеје у време проповеди Јована Крститеља. Беше тај Ирод жењен ћерком некога арабског кнеза Арете. Но Ирод, зли изданак од злога корена, отера своју закониту жену и незаконито узе себи за сожителницу Иродијаду, жену свога брата Филипа, који беше још у животу. Против овог безакоња уста Јован Крститељ и силно изобличи Ирода. Ирод га баци у тамницу. За време једнога пира у свом двору у Севастији Галилејској играше пред гостима Саломија, ћерка Иродијадина и Филипова. И пијани Ирод, занесен том игром, обећа играчици дати што год буде од њега искала, ма то било и половина царства. Наговорена од своје мајке Саломија заиска главу Јована Крститеља. Ирод нареди те Јована посекоше у тамници и донеше главу његову на тањиру. Ученици Јованови ноћу узеше тело свога учитеља и чесно сахранише, а Иродијада избоде иглом језик Јованов, па главу закопа на неко нечисто место. Смрт Св. Јована догодила се пред Пасху, а празновање 29. августа (11.септембар) установљено је због тога што је тога дана освећена црква, коју подигоше на гробу његовом у Севастији цар Константин и царица Јелена. У ту цркву положене су и мошти ученика Јованових: Јелисеја и Авдије.
Прво и Друго обретеније главе Св. Јована Крститеља 24.фебруар (9.март). Иродијадина дворкиња беше Јована, жена Хузе, дворјанина Иродова. Добра и благочестива Јована не могаше трпети да глава Божјега човека остане на месту бешчесноме, ископа је тајно, однесе у Јерусалим и сахрани на Гори Јелеонској. Не знајући о свему томе, цар Ирод када дозна о Исусу како чини велика чудеса, уплаши се и рече: „То је Јован кога сам ја посјекао, он устаде из мртвих” (Мар. 6, 16). После извесног времена неки знаменит властелин поверовавши у Христа, остави положај и сујету светску и замонаши се, и као монах, с именом Инокентије, настани се на Гори Јелеонској баш на оном месту где је глава Крститељева била закопана. Хотећи да зида себи ћелију, он копаше дубоко и нађе земљан суд и у њему главу, за коју му се јави тајанствено, да је Крститељева. Он је целива и закопа на том истом месту. По Божјем промислу та чудотворна глава доцније ишла је од руке до руке, понирала у мрак заборава и опет објављивана, док најзад није у време благочестиве царице Теодоре, мајке Михаилове и жене Теофилове, и у време патријарха Игњатија, пренета у Цариград. Многа чудесна исцељења догодише се од главе Претечине. Важно је и интересантно је, да док би жив, „Јован не учини ниједно знамење” (Јован 10, 41), међутим, његовим моштима даде се благодатна чудотворна моћ.
Треће обретеније главе Св. Јована Крститеља 25.маја (7.јун). У VIII веку у време љутог иконоборства глава Св. Јована би пренета у место Комане, место прогонства Св. Јована Златоуста. Но када иконоборство преста, у време цара Михаила и патријарха Игњатија, 850. године чесна глава Св. Јована би пренета у Цариград и тамо положена у придворној царској цркви.
Главна улога у животу Св. Јована одиграна је на дан Бојогављења. Међу личностима јеванђелским, које окружавају Спаситеља, личност Јована Крститеља заузима сасвим засебно место, како по начину свога доласка у свет, тако и по начину живота у свету, и по улози крштавања људи за покајање и крштења Месије, и тако најзад по своме трагичном изласку из овог живота. Он је био такве моралне чистоте да се, ваистину, пре могао назвати ангелом, како га Свето Писмо и назива, него ли смртним човеком. Од свих осталих пророка Св. Јован се разликује нарочито тиме што је он имао ту срећу да је могао и руком показати свету Онога кога је пророковао: „Гле, јагње Божије које узима на се гријехе света” (Јован 1, 29). За руку Св. Јована прича се да ју је сваке године на дан светитељев архијереј износио пред народ. Понекад се та рука јављала раширена, а понекад и згрчена. У првом случају означавала је родну и обилну годину, а у другом неродну и гладну.

Свети мученик Јован Владимир, краљ српски.  Беше од рода кнежевског из Захумља. Деда му се зваше Хвалимир, а отац Петрислав. Као владар мудар, милостив, кротак, девствен и храбар. Усрдно се Богу мољаше и драговољно цркве зидаше и помагаше. Али имађаше тешке борбе и изнутра и споља, изнутра са јеретицима и богумилима, а споља са завојевачима: царем Самуилом и царем Василијем. Самуило га преваром зароби и баци у тамницу. Када тамноваше, јави му се ангел Божји и предсказа му, да ће скоро бити ослобођен тамнице, али ипак да ће мученички скончати. Познавши га боље, Самуило га заволи и даде му своју кћер Косару за жену. Када умре Самуил, зацари се син његов Радомир. Но двојуродни брат Радомиров Владислав уби Радомира, па онда дозва на превару Владимира те и овога посече 1015. године. Мошти овога Светог краља мученика почивају нетљене у његовом манастиру код Елбасана и на њима се кроз векове дешаваху, и дан дањи дешавају, многобројна чудеса. Код манастира Светог Наума, 1925. године подигнута је црква овоме крунисаном мученику као ктитору овога славног манастира. Прославља се 22.маја (04.јуна).


Поред наведених моштију, Храм Св. Јована Владимира је милошћу Божијом, богатији за још десетине честица моштију светитеља. Чувају се у кивоту, рад дуборесца Миливоја Драгомировића, који је постављен испод фреске Св. Игњатија Богоносца.




 

 



Свети апостол Андреј Првозвани син Јонин и брат Петров, родом из Витсаиде, рибар по занимању. Најпре је био учеником Св. Јована Крститеља, но када Св. Јован указа прстом на Господа Исуса говорећи: „Гле, јагње Божје” (Јован 1, 36)! Св. Андреј остави свога првога учитеља и пође за Исусом. По том Андреја приведе свога брата Петра ка Господу. По силаску Светог Духа паде у део овоме првом апостолу Христовом, Св. Андреји, да проповеда Јеванђеље у Византији и Тракији, по том у земљама Дунавским, па у Русији и око Црног Мора, и најзад у Епиру, Грчкој и Пелопонезу, где и пострада. У Византији постави првога епископа у лицу Св. Стахија; у Кијеву пободе крст на висини и прорече сјајну хришћанску будућност народу руском; по Тракији, Епиру, Грчкој и Пелопонезу. Преведе мноштво народа у веру, и постави им епископе и свештенике. У граду Патрасу учини многа чудеса именом Христовим и задоби многе за Господа, међу којима беху брат и жена царског намесника Егеата. Егеат разјарен због тога стави Андреја светога на муке, а потом распе на крсту. Докле год беше жив на крсту апостол Христов говораше корисне поуке хришћанима, који се беху сабрали око крста његова. Хтеде га народ скинути с крста, но он се опре томе. Најзад се апостол поче молити Богу, и при том нека необична светлост обасја га целог. То светлосно обасјање трајаше пола сата, и када оно ишчезе апостол предаде своју свету душу Богу. Тако сконча свој земни век првозвани апостол, који први од 12 великих апостола позна Господа и пође за Њим. Пострада Св. Андреја за свога Господа 62. год. Мошти његове беху пренете у Цариград. Доцније глава му је пренета у Рим, а једна рука у Москву. Сада се део главе налази на Светој Гори у Светоандрејском скиту у Кареји. Прославља се 30.новембра (13.децембра).

Свети Николај Чудотворац, архиепископ мирликијски. Овај славни светитељ, слављен и данас по целоме свету, би јединац син у својих знаменитих и богатих родитеља, Теофана и Ноне, житеља града Патаре, у Ликији. Као јединца сина, дарованог им од Бога, они опет посветише Богу, и тиме дадоше га Богу као уздарје. Духовном животу научи се Св. Николај код свог стрица Николаја, епископа патарског, и замонаши се у манастиру Нови Сион, основаном тим истим стрицем његовим. По смрти родитеља Николај раздаде наслеђено имање сиромасима не задржавајући ништа за себе. Као свештеник у Патари беше се прочуо својим милосрђем, мада он брижљиво скриваше своја милосрдна дела испуњујући реч Господњу: „Да не зна левица твоја што чини десница твоја” (Мат. 6, 3). Када се предаде самоћи и безмолвију, смишљајући да тако до смрти проживи, дође му глас свише: „Николаје, пођи на подвиг у народ, ако желиш бити од Мене увенчан”. Одмах потом чудесним Промислом Божјим би изабран за архиепископа града Мира у Ликији. Милостив, мудар, неустрашив, Св. Николај био је прави пастир добри стаду своме. У време гоњења хришћана под Диоклецијаном и Максимилијаном бачен у тамницу, но и у тамници поучаваше људе закону Божјем. Присуствовао Првом васељенском сабору у Никеји, и, из велике ревности према истини, ударио руком јеретика Арија. Због тога дела би уклоњен са Сабора и од архијерејске службе све док се неколицини првих архијереја на Сабору не јави сам Господ Христос и Пресвета Богородица и не објавише Своје благоволење према Николају. Заштитник истине Божје овај дивни светитељ био је вазда и одважан заштитник правде међу људима. У два маха спасао је по три човека од незаслужене смртне казне. Милостив, истинит, правдољубив, он је ходио међу људима као ангел Божји. Још за живота његова људи су га сматрали светитељем и призивали га у помоћ у мукама и бедама; и он се јављао, у сну и на јави, онима који су га призивали, подједнако лако и брзо наблизу и надалеко, и помагао. Од његовог лица сијала је светлост као од лица Мојсијева, и он је самом својом појавом доносио утеху, тишину и добру вољу међу људе. У старости поболе мало и упокоји се у Господу, многотрудан и многоплодан, да се вечно весели у Царству небеском продужујући да чудесима на земљи помаже вернима и прославља Бога свога. Упокојио се 6. децембра 343. године. Српска православна црква прославља га 06.децембра (19.децембра). Пренос моштију се слави 9.маја (22.мај). Тога дана су мошти свеца пренете из Мира Ликијског у град Бари. Још се у овај дан спомиње чудо Св. Николаја над Стефаном Дечанским, краљем српским; наиме, како је светитељ Николај повратио вид слепоме краљу Стефану.

Свети Козма и Дамјан бесребреници и чудотворци. Браћа по телу и по духу, родом негде из Азије, од оца незнабошца и мајке хришћанке. По смрти оца њихова мајка, Теодотија, посвети све време и труд, да синове своје васпита и подигне као истините хришћане. И Бог јој поможе, те синови њени израстоше као две слатке воћке, и као два светилника света. Беху научени лекарској вештини, и бесплатно помагаху болесним не толико лекаријама колико именом Господа Исуса Христа. И беху прозвати безмездним врачима, тј. бесплатним лекарима, јер бесплатно лечише и тако испунише Христову заповест: „На дар сте добили, на дар и дајите” (Мат. 10, 8). Толико беху опрезни у бесплатном лечењу људи, да се Козма истински наљути на брата свог Дамјана, што овај узе три јајца од неке жене Паладије, и нареди Козма, да после смрти његове не сахране га до брата му Дамјана. У ствари Дамјан свети не узе та три јајца као награду за то што он исцели болесну Паладију, него што га ова закле Пресветом Тројицом, да узме та три јајца. Ипак по смрти њиховој, у месту Фереману, беху заједно сахрањени сходно откровењу Божјем. Беху ова браћа света чудотворци велики и за живота и после смрти. Некоме тежаку при спавању увуче се змија кроз уста у стомак, и имаше бедни човек у највећим мукама издахнути, да у последњем часу не призва у помоћ Св. Козму и Дамјана. И тако прослави Господ за увек чудотворством оне који Њега прославише на земљи вером, чистотом и милошћу. Српска православна црква их прославља 1.новембра (14.новембра).

Свети великомученик Теодор Стратилат. Има мучеништва драгоценијег од драгоценог. Драгоценост мучеништва зависи од величине блага које један хришћанин напусти, и место тога прими страдање; и зависи још од величине страдања, које он поднесе Христа ради. Свети Теодор, војвода римски, у војсци цара Ликинија, и градоначелник града Ираклије, презре и своју младост, и лепоту, и чин војводски, и милост царску, и место свега тога прими на се грозне муке Христа ради. Најпре би Теодор шибан, и прими шест стотина удараца по леђима и пет стотина по трбуху; потом би на крст дигнут и сав стрелама изрешетан. Најзад мачем посечен. Зашто све то? Зато што Теодор свети љубљаше Христа Господа изнад свега у свету; што презре глупу идолопоклоничку сујеверицу цара Ликинија, што скруши идоле од сребра и злата, и раздаде комађе од њих сиромасима; што обрати многе у веру Христову, и што позва и самога цара Ликинија да се одрече идола и поверује у јединог живог Бога. За све време мучења Св. Теодор је непрестано говорио: „Слава Теби Боже мој, слава Ти!” Пострада Св. Теодор 319. године, и пресели се у царство Христово. Он се сматра заштитником војника који га призивају у помоћ. Чудотворне мошти његове пренете су из Евхаите у Цариград и сахрањене у цркви Влахерни. Тако беше и завештао Св. Теодор при страдању, своме слуги Вару: „Тело моје”, рече, „положи у Евхаити на имању мојих предака”. Свети Анастасије Синајски записао је ово чудо од иконе Св. Теодора: у месту Карсату близу Дамаска била је једна црква у име Св. Теодора Стратилата. Када Сарацени покорише Дамаск, једна група Сарацена са женама и децом настани се у тој цркви. На зиду је био фреско лик Св. Теодора. Један Сарацен пусти стрелу и удари лик светитељев у лице. На једанпут крв потече из лика. Ускоро после тога цела та група Сарацена изумре ту у цркви. Свети Анастасије вели, да је он лично био у тој цркви, видео лик светитељев на двору и трагове од стинуле крви. Прославља се 8.фебруара (21.фебруар) и 8.јуна (21.јун) у дане страдања и преноса моштију.

Преподобни Петар Коришки, родом из села Корише, више манастира Светог Марка код Призрена (по другом пак предању из једног села код Пећи). Као младић орао на једном ћоравом волу. Био је необично кротак и безгневан. Са својом сестром Јеленом удаљио се рано на подвиг. Подвизавао се врло тврдо и истрајно. У тешкој борби с демонским искушењима показао се победоносан. Око њега сабрало се мноштво монаха, и он им је био наставник. Бежећи од славе људске, он се неко време склонио у Црну Ријеку, где се доцније подвизавао Св. Јанићије (Јоаникије) Девички. У старости упокојио се у својој пештери у Кориши. Оне ноћи када се он упокојио, видела се светлост од много свећа у његовој пећини и чуло се ангелско појање. Овај дивни светитељ живео је вероватно у XIII веку. Над његовим чудотворним моштима цар Душан подигао цркву, која је била метохом хиландарским. У новије време остатак моштију Св. Петра пренет је тајно у Црну Ријеку, где и данас почива. Прославља се 5.јуна (18.јуна).

Преподобни Серафим Саровски је један од највећих руских подвижника, прозорљиваца и чудотвораца.  Рођен 1759. а преставио се 1833. године. Одликовао се великом смерношћу. Када га је сав свет славио, он је себе називао „убоги Серафим”. Подвизавао се у Кијевско-печерској лаври, а потом га је старац Доситеј упутио да се спашава у Саровској пустињи. Не задовољавајући се тишином и безмолвијем саровске обитељи, угледајући се на неке манастирске старце, са благословом свог старца, у слободним часовима повлачио се у густу шуму ради молитвеног усамљеничког тиховања. Средом и петком није ништа јео, а у друге дане само једном дневно. Увек у једној истој одећи, зими је скупљао грање, лети чувао пчеле и радио у својој малој градини. Уз велике телесне трудове, даноноћно је појао тропаре и црквене песме, и предавао се узвишеним радовима ума и срца. Пуно је читао, нарочито Свето Писмо. Издржавао је велика ђавоља искушења и замке. Да би се још усрдније борио против истих, узео је на себе велики подвиг. Хиљаду дана и ноћи на гранитном камену произносио је из дубине душе царникову молитву: „Боже милостив буди мени грешноме” (Лука 18,13)! Прославља се 2. јануара (15. јануара).

Света првомученица Текла равноапостолна, рођена је у Иконији од родитеља знаменитих али незнабожачких. Као осамнаестогодишња девојка била верена за некога младића у оно време, када апостол Павле дође са Варнавом у Иконију на проповед Јеванђеља. Слушајући Павла три дана и три ноћи Текла се обрати потпуно вери Христовој и завешта се живети у девству. Видевши је мајка, како и не гледа више на свога вереника нити помишља на брак, поче је најпре саветовати а по том тући и морити глађу. Најзад је предаде судији и захтеваше, опака мајка, да је огњем сажеже. Судија је баци на огањ, но Бог је спасе неповређену. Тада Текла пође за апостолом Павлом, и дође са њим у Антиохију. Привучен спољашном красотом Теклином некакав старешина градски хтеде је узети к себи силом, но Текла се ишчупа из његових руку. Тај старешина оптужи је кнезу као хришћанку, која се гнуша брака. Кнез је осуди на смрт и баци пред зверове, но зверови се не такнуше тела свете девице. Удивљен овим упита је кнез: „Ко си ти, и каква је сила у теби, да ти ништа не може нашкодити?” Одговори му Текла: „Слушкиња сам Бога живога”. Тада је кнез пусти на слободу, и она пође проповедати Јеванђеље, и успе да обрати многе у веру истиниту, међу којима и неку угледну и чесну удовицу Трифену. По томе се Св. Текла, по благослову апостола Павла, удаљи у једно пусто место близу Селевкије. Ту се она дуго подвизаваше и исцелењем болесника чудотворном силом обраћаше многе у хришћанство. Позавидеше јој лекари и врачари из Селевкије, те послаше неке младе људе, да је оскверне, надајући се да ће она кад изгуби девичанство изгубити и моћ своју чудотворну. Текла бегаше од оних дрских младића, и кад виде да ће је ухватити, она се помоли Богу за помоћ пред једном стеном, и стена се раступи и сакри ову свету девицу и невесту Христову. И би јој та стена и скровиште и гроб. О овој чудесној хришћанској јунакињи и светитељки вели Св. Јован Златоуст: „Чини ми се да видим ову блажену деву како приноси Господу једном руком девство а другом руком мучеништво”. Прославља се 24.септембра (7.октобра).

Свети Арсеније Kападокијски, јеромонах Арсеније је био из Фарасе у Кападокији, зато су га прозвали Кападокијски. Замонашио се као млад дечак у Манастиру Часног Претече у Цесарији, где је добио благодат свештенства. Смиреним срцем се повиновао гласу Цркве и у жртву Богу принео свој монашки и подвижнички живот. Проживео је више од педесет година у Фараси, где је освештавао и утврђивао у вери и отачкој благочестивости у брижним мукама пребивајуће православне људе тог далеког краја и пратио их, већ као осамдесетогодишњи старац у исходу са своје рођене земље. Упокојио се и отишао ка Господу 1924.године на острву Крф. Убеђену веру у светост преподобног имали су не само хришћани из области Фарасе, него и сва паства Богомчуване епархије митрополита Синесија и изван њених граница.
Био је духовни отац Продромосове породице, породице старца Пајсија. Познате су поуке Св. Арсенија Кападокијског везане за прилике у којима треба читати поједине Псалме, а које је старац Пајсије сачувао у свом Псалтиру.

Свети мученик Фортунат Сингидунумски био је ђакон, родом из Сингидунума данашњег Београда, мученички пострадао заједно са хришћанином Донатом и мноштвом хришћана из Паноније од којих се помињу Св. Ермоген, Св. Анастасија, епископ Кирин, пустињак Синеротес и други за време Диоклецијановог прогонства хришћана под његовим наследником на Истоку Галеријем, у Сирмијуму (Сремској Митровици) почетком IV века. За време сеобе народа, у VII веку мошти Светих Доната и Фортуната пренете су у Италију.

Свети великомученик Агапит, Палестинац. Родом из Палестине, мученички пострадао 18. августа 274. године. Млади хришћанин Агапит због своје снажне вере и љубави према Христу за време цара Аурелија био је бичеван, затим мучен и на крају бачен лавовима. Свете мошти су му почивале у Палестини а касније у Риму. У ХI веку су из Рима као дар краљу Арнулфу из Корушке донешене у Кремсминстер. Један део његових моштију данас се налази у Болоњи, Италија.

Свети мученик Реститут. О овом мученику има мало забележених трагова. Зна се да је пострадао у време владавине Диоклецијана и његовог прогона хришћана. Данас се његове се мошти налазе у Италији.

Света мученица Христина, родом је из града Тира, ћерка намесника царског Урбана, идолопоклоника. Не зна се из каквих разлога родитељи њени дадоше јој то име, Христина, но оно скриваше у себи тајну њеног будућег следовања Христу. До своје једанаесте године она не знаде ништа о Христу. А када јој би 11 година, отац њен, да би је скрио од света због њене изванредне лепоте до потпуног узраста, одреди јој највиши спрат једне високе куле, да ту живи. Устроји јој све удобности за живот, даде јој робиње на службу, и постави у њене одаје идоле сребрне и златне, да им свакодневно приноси жртве. Но души младе Христине беше тескобно у тој идолопоклоничкој средини. Гледајући кроз прозор дању у сунце и све красоте света а ноћу у чудесно јато сјајних звезда, она по своме природном разуму дође до чврсте вере у једнога живога Бога. Милостиви Бог, видећи њену чежњу за истином, посла јој ангела свога који је прекрсти крсним знамењем, назва је невестом Христовом и поучи је потпуно у богопознању. Тада Христина полупа све идоле у својим одајама, и тиме изазва дивљу јарост код свога оца. Отац је изведе на суд и предаде је мукама а потом баци у тамницу намеравајући, да је сутрадан посече мачем. Но те ноћи здрав читав Урбан изврже душу своју и оде у гроб пре кћери своје. Затим два намесника, Дион и Јулијан, продужише истјазавање ове свете девице. Христинина храброст у трпљењу и чудеса, која почини силом Божјом, обратише многе незнабошце тирске у хришћанство. За време мучења Христине Дион наједанпут паде мртав усред народа. Његов наследник Јулијан одсече Христини груди и језик. Мученица узе свој језик руком и баци га у очи Јулијану. И овај на једном поста слеп. Најзад, муке њене за Христа свршише се смрћу под оштрим мачем, а њен живот продужи се у бесмртном царству ангелском. Часно пострада Св. Христина у III столећу. Прославља се 24.јула (6.августа).

Свети Свирински преподобни мученици - Монаси и свештеномонаси мученички пострадали за веру Христову у Манастиру Светог Александра Свирског у Русији.

Преподобни мученици Саваити - У време цара Ираклија, око 610. године, пострадаше за веру Христову четрдесет четири монаха из обитељи Светог Саве Освећеног код Јерусалима. Њихово јунаштво и страдање описао очевидац Св. Антиох. Српска православна црква  их слави 16. маја (29. маја).

Свети Ајудски новомученици. ,,Свети који су пострадали у враме комунизма пуно је небо” - рекао је румунски јеромонах Арсеније и те речи одражавају истину. Током деценија комунистичке владавине, румунски народ је прошао кроз многе невоље и страдања. Један од најстрашнијих искустава била је ре-едукација у затворима, у којима је хиљаде људи претрпело мучења јер нису желели да се одрекну вере и љубави у Бога и свој народ. Они који се нису одрекли вере већ се одупирали том преваспитавању, пролазили су кроз страшне патње и зверска мучења а затим су бацани у јаму. Данас остаци оних који су били бачени у ,,јаму славе светлости” показују знаке чуда. Многа чуда се догађају пред Светим моштима Божијих угодника Ајудских. У години 1947. политичко руководство државе донело је одлуку да се затвор у Ајуду претвори у велики центар за уништавање посвећене духовне и интелектуалне елите државе. Овај масакр трајала је до 1964. године. Свакодневно православни Румуни долазе у новосновани Ајудски Манастир Воздвижења Часног Крста, да се поклоне и целивају миомирисне мошти мученика Ајудских. Многи су се излечили од најтежих болести, а бездетни су добили потомке. Њихове Свете мошти су сведочанство Славе Христове. Храм је необичног изгледа, конструкција од седам истих крстова који симболизују јединство у страдању које су имали мученици. Велики крст одозго представља крст народа који су они носили на леђима. Крило великог крста погнуто има на обе стране по једну рупу која симболизује очи страдања румунског народа.

Света мученица Серафима  је девојка из Антиохије. Живела у дому неке Савине, сенаторке, коју приведе вери Христовој. Чувши за њу неки Вирил, мучитељ хришћана, нареди те је доведоше преда њ’. Пошто Серафима оста непоколебљива у вери својој, нареди мучитељ, да се баци у тамницу, и посла неке младиће, да с њом преноће и да је оскврне. Серафима се Богу мољаше у тамници, кад младићи стигоше пред тамничка врата. Ту наједанпут забљешта пред њима ангел Божји с мачем у руци, и они падоше као мртви, потпуно несвесни и раслабљени. Сутрадан мучитељ замоли Серафиму, те молитвом поврати младиће к свести. Приписујући све ово мађијама Вирил нареди, те ову свету девицу најпре жегоше свећама, а по том је бише штаповима. Но кад њу бијаху, одломи се један комад штапа, одскочи и удари Вирила у очи, од чега он ослепи. Најзад мачем одсекоше главу овој Христовој слушкињи, и она предаде дух свој Богу. Благочестива Савина чесно погребе њено тело, од кога поче тећи исцелење многима. Пострада Св. Серафима у време цара Адријана (117 - 138). Прославља се 29.јула (11.августа).

Свети Трифун из Капсале, Светогорац, подвизавао се у испосници Капсала поред Кареје на Светој Гори Атонској.
    
 

Свети Илинско–Черњиговски преподобномученици. Монаси и свештеномонаси из Манастира Светог пророка Илије у Черњигову, Украина,  мученички пострадали за веру Христову.

Преподобни Јован Многострадални, затворник у пештери Св. Антонија Кијевског. Кроз 30 година мучен блудном страшћу, против које се неодступно борио многим постом опхрвавајући и морећи тело своје и носећи тешка железа по читавом своме телу, док је није победио помоћу Божјом и додиром моштију Св. Мојсеја Урина . Победивши скверну страст Св. Јован би обасјан светлошћу небеском изнутра, при којој је ноћу могао видети као и дању. Прославља се 18.јула(31.јула).

Свети  Јован Светогорац. Овај светогорски старац је био пореклом Румун подвизавао се на Светој Гори Атонској.

Свети румунски новомученици. Пострадали за време комунистичког режима у Румунији. Њихове свете мошти се пројавише чудесима да покажу Славу Божију. Тако је ХХ век за православне био век страховитих искушења, изгнанства, заточења и насилне смрти. Број новомученика и исповедника је неизбројив.

Свети Фанурије из Капсале, Светогорац, румунског порекла, подвизавао се у испосници Капсала поред Кареје на Светој Гори Атонској.

Преподобни Генадије Ватопедски (Св. Генадије Атонски). У време када је у Манастиру Ватопед на дохијарској (економској) дужности био преподобни Генадије, једне године деси се толика оскудица, да манастир остане са залихом од једне једине посуде уља. Желећи да сачува те последње капи за кандила у цркви, преподобни Генадије почне закидати од братије. Надајући се међутим на помоћ од Богородице, којој је овај свети манастир и посвећен, игуман манастира му заповеди да слободно даје уље братији, а преподобни га послуша. Сишавши једнога јутра у манастирски подрум са мишљу да је залиха већ потрошена, на своје велико изненађење преподобни Генадије затекао је ћуп препун уља. Толико је уља било, да се преливало преко обода и обилато точило и цурило испод подрумских врата. То чудо приписано је Пресветој Богородици, којој је манастир и посвећен, а понаособ икони њеној, која је стајала онде. Прославља се 17.новембра (30.новембра).


Непознати Синаити. Ови свети подвижници беху са Синаја у Египту, који се подвизаваше у Манастиру Свете Екатерине. Због великог прогона насељаваше се по Србији у време Кнеза Лазара, већина их се подвизавала у испосницама и манастирима у поморављу. Ови свети испосници место свога подвизавања изабраше опет планину али овог пута Дурмитор. По своме јављању благочестивим људима објавише своја имена: Сава, Петар и Тихон.

 


         


Приредила Зорица Ковачев


Житија светих су преузета из Охридског пролога, Светог Владике Николаја. За она која нису забележена у Прологу захваљујемо јеромонаху Димитрију Плећевићу и ђакону Александру Аздејковићу.

patrijarh-irinej3.jpg

  • Јутрење : 7:30
  • Вечерње: 17:00
  • Бденије уочи недеље и празника: 17:00
  • Света литургија: недељом и празником у 9:00,суботом у 7,30
  • Акатист Светом Јовану Владимиру:уторком у 17,00
  • Акатист Пресветој Богородици Млекопитатељници:четвртком  у 17,00
  • Духовне трибине: четвртком  после Акатиста
  • Калиграфија за децу: суботом од 10:00 до 11:00
  • Хор за децу:суботом од 11:00 до 12:00
  • Пређеосвећене Литургије у току Васкршњег поста средом и петком у 07:00
  • Пријем нових чланова хора сваке недеље после Свете Литургије






Molitveno pravilo ZA SPAS SRPSKOG NARODA

Нови завјет

Светосавље - Дела Светих Отаца

Светосавље - Житија Светих

Светосавље - Правила и закони

Православни мисионарски центар

Kонтакт

 

Aдреса

Игњата Јоба 75, Београд
(Медаковић насеље)
 

Tелефон

+381 (0) 7473 421
 

Email Aдреса

svjovanvladimir@gmail.com