Објашњење св.Литургије

                                                                    ОБЈАШЊЕЊЕ
                                                        СВЕТЕ БОЖАНСКЕ ЛИТУРГИЈЕ

 


ЗАЈЕДНИЧКА МОЛИТВА
 

Ми се можемо молити Богу свуда и на сваком месту, онако како нам је Христос рекао, "у духу и истини,... јер је Бог Дух и који му се клањају, у духу и истини треба да се клањају" (Јн.4,23-24). Међутим, Христос је нарочито истакао значај заједничке молитве: "Тамо где су два и три сабрана у име моје, онде сам и ја међу њима" (Мт.18,20). Такву молитву ће Бог и примити: "Ако се два од вас... узмоле даће им Отац мој који је на небесима" (Мт.18,19). Па и Христос је ревносно ишао на заједничку молитву: "...и уђе по обичају своме у дан суботни у синагогу, и стаде да чита" (Лк.4,16).

На заједничку молитву, у одређени недељни и празнични дан, обавезује нас и Четврта Божја заповест, која гласи: Сећај се дана одмора да га светкујеш, шест дана ради и заврши све своје послове, а седми дан посвети (је одмор) Господу Богу твоме.

И Прва црквена заповест тражи од верника да ревносно учествују у заједничкој молитви: Молити се Богу и учествовати у Служби Божјој сваке недеље и празника. И не само слушати (јер то може бити и преко радија и телевизије), већ активно учествовати у заједничкој молитви, у цркви на Служби Божјој.

Пример заједничке молитве дали су нам већ свети апостоли, који су, после вазнесења Христовог, очекивали у Јерусалиму силазак Духа Светога на њих: "Ови сви бијаху истрајно и једнодушно на молитви и мољењу..." (Дап.2,14).

 

ЗАЈЕДНИЧКА МОЛИТВА СЕ ВРШИ У ХРАМУ

 

Богослужење се не врши у нашим обичним становима, већ у нарочито за то уређеним просторима, храмовима или црквама.

Храм се својом спољашњошћу разликује од свих осталих грађевина, а унутрашњост му је удешена према потребама јавног богослужења. Зашто је то потребно? Наш свакодневни живот је често далеко од Бога и од мисли о Њему. Због тога, да би Му се приближили, потребно је да се отргнемо од обичне свакодневности и да се пренесемо у непосредну близину Божју. Храм својом спољашњошћу и унутрашњим уређењем чини као неки оклоп који штити вернике од свих спољашњих утицаја и производи у њима осећање да се налазе пред самим Богом, на прагу неба.

Облици православних храмова су различити, обзиром на време подизања, на грађевински стил или на могућности верника. Па ипак, још издалека, у сваком насељу храм се најчешће истиче својим високим звоником, са кога се оглашавају звона и позивају вернике на богослужења. Звона се најчешће оглашавају пре почетка богослужења, да би потсетила вернике да се спреме и на време стигну у цркву. Звонаће звонити и у току Службе, да би они који нису могли доћи у цркву, могли знати који је моменат Службе, да се и они за трнутак бар у мислима и молитвеним жељама пренесу у храм, да се прекрсте.

 

ДОЛАЗАК У ЦРКВУ

 

Према Првој црквеној заповести, у цркву треба долазити редовно, недељама и на заповедне празнике (штампане у у календару црвеним словима). Разуме се, од ове обавезе су ослобођени они који у те дане морају да раде, по природи свога посла (јавне службе и послови од заједничких потреба).

У цркву треба доћи на време, пре почетка богослужења, како се кашњењем не би ометао сам ток богослужења и одвлачила пажња верника који су се усресредили на молитву.

Долазећи у цркву, на заједничку молитву, ми излазимо пред самога Господа, па стога треба долазити пристојно и што је могуће свечаније обучени. Ако у овоземаљске установе и пред значајне личности јавног живота излазимо лепо обучени, то толико пре треба обратити пажњу на свој спољашњи изглед при изласку пред небеског Цара.

Христос нас је упозорио да на молитву долазимо измирени са свима. "Ако дакле принесеш свој дар олтару, и ондје се опоменеш да брат твој има нешто против тебе, остави ондје дар свој пред олтаром, и иди те се најприје помири са братом својим, па онда дођи и принеси дар свој" (Мт.5,23-24).

Нарочито у припреми за Свето причешће треба бити измирен са свима, јер како ћемо очекивати да Бог нама опрости и тиме нас учини достојним причешћа, ако ми нисмо спремни да опростимо ближњима и да са њима у миру живимо.

Дошавши на Литургију (Службу Божју), треба пред Богом стајати са отвореним срцем, са чврстом намером да себе предамо Богу и да са Њим будемо цео тај дан, целу недељу. Јер, иако је Литургија безгранично драгоцена сама по себи, ипак се њени плодови, које ми од ње добијамо, мере нашим унутрашњим расположењем, нашим активним учешћем у њој. И воду из океана је могуће безгранично црпети, али свако може заграбити само онолико колико стаје у његове судове.

Уз то, што смо све добили од Литургије, постаће нам јасно тек следећег дана или недеље. Уствари, Литургији се може присуствовати сваке недеље, па опет не постати бољи. Без активног учешћа у Служби Божјој (Литургији) нема ни практичне користи.
 

УЛАЗАК У ЦРКВУ
 

При уласку у цркву треба на улазу застати, побожно се прекрстити и поћи ка целивајућој икони (обично се налази на средини храма и представља светог коме је храм посвећен или је то икона празника који се тог дана слави).

Један од најзначајнијих спољашњих видова православне побожности је паљење свећа. Паљење свећа је символичко исповедање, да смо ми хришћани следбеници религије светлости, а такође и као одговарајућа жртва Богу. Зато сви верници, одмах по уласку у храм, узимају црквене свеће и одлазе до чирака (одређеног места за паљење свећа), да би тамо, палећи их и стављајући на уобичајена места, отпочињали са молитвом Богу.

Свеће се пале за здравље живих и покој душа умрлих сродника и пријатеља. Пре паљења свећа треба се прекрстити, пољубити свећу (тиме се изражава љубав према ономе коме се свећа намењује), молитвено поменутионе којима свећу "намењујемо", запалити је и ставити на одређено место. Иако у храмовима обично постоје одељена места за паљење свећа живима и упокојенима (за живе горе или десно, а за упокојене доле или лево) то нема неког већег значаја, јер су пред Богом сви живи.

Црквене свеће су од пчелињег воска или мешане са пречишћеним парафином и оне се освећују посебном молитвом, где се свештеник обраћа Богу "да сви, који улазе у храм Божје славе којој се не може приступити, виде истинску славу Божје правде..."

Зато и не треба посебно наглашавати да свеће за молитвену употребу треба узимати искључиво у цркви.

После улазне молитве и паљења свећа, треба отићи на своје место. У многим крајевима обичај да мушкарци, жене и деца стоје одвојено у току богослужења. Ако нема посебне "женске цркве" (унутрашња припрата), жене стоје лево, мушкарци десно (гледајући према олтару), а деца стоје напред. То, свакако, зависи од локалних обичаја, али нема никаквих препрека да породица и у храму буде на окупу у заједничкој молитви.

 

ПОЛОЖАЈ ВЕРНИКА НА БОГОСЛУЖЕЊУ

 

Дошавши на своје место, где ће остати у току целе Службе Божје, верник стоји усправно, окренут лицем према олтару, са рукама прекрштеним на грудима или испред себе, а може их право опустити (никако их не држати на леђима).

Приклањање (сагибање) главе је израз посебне пажње и поштовања у току Службе Божје. На пример, за време "малог входа" (када се преноси Јеванђеље), док се чита јеванђеље или врши "велики вход" (преношење часних дарова ради освећења и причешћа), у време читања молитве пред свето причешће - лако сагињемо главу, у знак појачане пажње према речима које се изговарају и догађајима на које нас те радње подсећају.

Дакле, у цркви се, на Служби Божјој, стоји. То је израз нашег поштовања према Богу. У изузетним случајевима дозвољено је седење, нарочито за старије и болесне вернике. Но и они, у најзначајнијим моментима Свете литургије, треба да устану.

Велики поклони (спуштање руку или чела до земље) и клечање уобичајени су у време поста и кајања и изражавају човеково признање своје грешности и кривице пред Богом. Обичај клечања за време читања јеванђеља није исправан, јер нас је свештеник пред читање јеванђеља упозорио: "Премудрост, смерно стојмо, чујмо свето јеванђеље!"

Без велике потребе не треба се померати са свог места, окретати се, поздрављати са придошлим верницима, разговарати или напуштати цркву пре завршетка Службе Божје. Поглед увек треба да буде према олтару, пажљиво слушати свештеникове речи и пратити његове покрете. Када нас свештеник кади и кад нас посебно позове на приклањање главе, треба лагано сагнути главу. При завршетку сваке молитве и песме, а поготово при помињању Пресвете Тројице (Оца и Сина и Светога Духа) треба се побожно и правилно прекрстити (са три прста десне руке осењујемо своје тело у облику крста: на чело, груди, десно и лево раме).

 

УЧЕСТВОВАЊЕ У СЛУЖБИ БОЖЈОЈ

 

У току целе Службе Божје треба настојати да концентрација на молитву буде што јача и трајнија. Зато пажљиво треба слушати свештеникове речи, певати са појцима и и хором црквене песме које су познате, а нарочито и обавезно кратке песме: "Господе, помилуј" и "Амин" (реч амин значи нека тако буде, дакле наша сагласност са заједничком молитвом).

Да мисли не би одлутале и пажња ослабила, треба чешће посматрати иконе на иконостасу, удубљивати се у њихов садржај и враћати се заједничкој молитви, кроз вишекратно понављање у себи: Господе Исусе Христе, Сине Божји, смилуј се на мене.

Символ вере (Вјерују) и Оче наш... ако не "углас", треба онда тихо заједно изговарати, јер кроз Символ вере исповедамо веру своју пред Господом, док је "молитва Господња" (Оче наш...) најјачи израз нашег међусобног заједништва и јединства са Богом.

Нарочито пажљиво треба пратити читање "апостола" и "јеванђеља", "мали" и "велики вход" и "канон евхаристије", од Символа вере до Оче наш... За то време треба избегавати свако кретање, разговор, излажење, па и паљење свећа.

Укратко, заједничко богослужење није само у томе да сви заједно стојимо у цркви, већ да се, што је могуће више, сви заједно и молимо, да активно учествујемо у Служби Божјој. Треба се, дакле, упознавати како са садржајем, тако и са значењем речи, радњи и синвола у току богослужења. Тада нам Служба неће бити ни дуга ни страна, већ присна и разумљива.

 

ИСПОВЕСТ И ПРИЧЕШЋЕ

 

Верник, који се постом и молитвом припремио, а пре Службе није ништа јео ни пио и који жели да се причести, треба да дође у цркву раније, пре почетка Службе, како би могао да се исповеди. Пред свештеником, који је посредникизмеђу верника и Бога, треба отворити душу, слободно рећи шта је на савести, пројавити кајање и жељу за исправљањем. Саслушати свештеникову исповедну поуку и заједно са њим молити се Богу за опроштај грехова.

На позив свештеника да приступите "са страхом Божјим, вером и љубављу" - треба прићи олтару, на солеју, и пажљиво саслушати, понављајући у себи за свештеником, молитву пред свето причешће. Светој чаши треба приступити побожно, с рукама прекрштеним на грудима. Не крстити се пред чашом, да је не би случајно закачили и, недај Боже, просули свето причешће. Свештенику треба рећи своје име, отворити уста, примити свето причешће и убрусом обрисати уста. После примања светог причешћа и целивања Свете чаше, вратити се на своје место, сачекати да се и остали причесте и саслушати благодарствену молитву после светог причешћа.

Понеки верници, сасвим исправно, не само што на дан причешћа остају до краја Службе, већ настоје да се и после Службе задрже одређено време у цркви, да не би након ступања у заједницу са Христом, кроз свето причешће, сувише брзо се предавали свакодневици.

И један савет: Причешћивати се треба што чешће, не само у току вишедневних постова и не само једном у посту, већ кад год осетимо потребу за овом узвишеном храном наше душе и кад се достојно припремимо.

Свето причешће мора бити једини израз живота са Црквом. Онај ко се нер причешћује, не може себе сматрати чланом Цркве. Нецрквеност, па чак и антицрквеност савременог друштва у многоме се објашњава одсуством правилног литургијског живота код верника.

 

ИЗЛАЗАК ИЗ ЦРКВЕ

 

Из цркве не треба излазити пре завршетка Службе и пре него што свештеник произнесе "отпуст". Проповед, која је обично при крају Службе, треба пажљиво саслушати и настојати бар главну поруку запамтити.

При изласку из цркве целивати икону и крст у руци свештеника, примити свештеников благослов и нафору на длан десне руке. На самом излазу из цркве застати, окренути се према олтару, лако се поклонити и побожно прекрстити.

Међутим, не завршава се све кад свештеник на крају Литургије каже: "У миру изиђимо!" То не значи: идите кући и у току целе наредне седмице скинути са себе обличје хришћанина. Напротив. Оне значе: идите и приступите испуњавању вашег призвања. Сад сте ви дужни да ширите (проповедате) Христа око себе. Свет гледа на вас. Свет треба да упозна Христа, гледајући ваша дела, слушајући ваше речи. Ви сте квасац који стављају у тесто, да би се оно читаво подигло. Обогаћени Христом - будите као Христос, у свом животу и у односу према својим ближњима.

Један је човек говорио: "Волим да примам на Литургији Христа, да би Он провео свој дан у мени". Прави хришћанин, који је проживео Литургију, изазиваће међу другим људима у току целог дана и целе недеље духовни утицај, па и преображај. Тајна правилног хришћанског живота је у томе, да се правилно користимо Светом Литургијом.

Зато пажљиво прочитавајте, па и учите, следећи текст: Објашњење Свете Литургије.

 

СИМВОЛ ВЕРЕ

 

Верујем у једнога Бога Оца, Сведржитеља, Творца неба и земље и свега видљивог и невидљивог.

Верујем и у једнога Господа Исуса Христа, Сина Божјег, јединородног, од Оца рођеног пре свих векова, светлост од светлости, Бога истинитог од Бога истинитог, роженог, не створеног, једнобитног са Оцем, кроз кога је све постало;

Који је ради нас људи и ради нашег спасења сишао с небеса и примио тело од Духа Светога и Марије Дјеве и постао човек.

Који је распет за нас у време Понтија Пилата и страдао и погребен;

И који је васкрсао у трећи дан по Писму;

И који се узнео на небеса и седи с десне стране Оца;

И који ће опет доћи са славом, да суди живима и мртвима и његовом царству неће бити краја.

Верујем и у Духа Светога, Господа животворног, који од Оца исходи, који се заједно са Оцем и Сином поштује и слави, који је говорио кроз пророке.

Верујем у једну свету, саборну и апостолску Цркву.

Исповедам једно крштење за опроштај грехова.

Чекам васкрсење мртвих

И живот будућег века. Амин

 

 

БОЖАНСТВЕНА ЛИТУРГИЈА

 

Реч литургија је грчког порекла и значи служба, или још боље - служба Богу, Служба Божја. Богослужење се често назива и евхаристија, што значи благодарност. Литургија је најважније богослужење Хришћанске цркве, зато што се на њој, под видом хлеба и вина, приноси Богу тајанствена жртва Тела и Крви Господа Исуса Христа, а којом се ми причешћујемо, ради нашег освећења и сједињења са Христом.

Литургија је жртва, која се заснива на голготској жртви Христовој, а ми је понављамо у њеном бескрвном облику, жртвујући хлеб и вино. Поред тога Литургија је тајна и заснива се на речима Христовим, упућеним апостолима на Тајној вечери: "Узмите, једите, ово је тело моје, које се за вас ломи ради опраштања грехова... Пијте из ње сви, ово је крв моја новога завета, која се за вас и и за многе излива ради опроштења грехова... Ово чините у мој спомен". Причешћујући се на Литургији телом и крвљу Христовом, ми испуњавамо ову значајну Христову заповест.

 

ЛИТУРГИЈА ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ

 

Разуме се да Литургија у овом облику, како је ми данас служимо, није настала одједном, већ је продукт вековног развоја. Но, без обзира на тај вековни развој, као и на постојање великог броја литургија у току историје, суштина је остала иста и неизмењива.

Да би се сачувала једнообразност служења литургије, у четвртом веку су Свети Василије Велики и Свети Јован Златоусти записали чинове (текстове) Литургије, а који се чинови и данас служе под њиховим именом. У шестом веку Свети Григорије Двојеслов је записао у Цариграду текст још једне Литургије, која се данас служи у току Васкршњег поста, под именом Литургија раније освећених дарова.

Литургија Светог Василија Великог, која се од Златоустове разликује нешто дужим молитвама, служи се девет пута годишње: у први пет недеља Васкршњег поста, на Велики четвртак и Велику суботу, на Бадњи дан и Крстовдан (уочи Богојављања) и на дан Светог Василија Великог (

1/14. јануара).

Литургија раније освећених часних дарова служи се у дане Васкршњег поста (сем суботе и недеље) и прва три дана Страсне седмице. Служи се због тога да би се верници могли што чешће причешћивати. Дарови за ову Литургију су освећени на Литургији Светог Јована Златоуста или Светог Василија Великог.

У све остале дане у току године служи се Литургија Светог Јована Златоуста.

Има, међутим, неколико дана у години када Црква ускраћује служење Литургије. То су: среда и петак Сирне седмице, понедељак, уторак и четвртак Прве недеље Васкршњег поста и на Велики петак (ако на Велики петак падну Благовести, тада се служи Литургија Светог Јована Златоуста и она се односи на празник Благовести).

 

ВРЕМЕ ВРШЕЊА ЛИТУРГИЈЕ

 

Што се тиче дневног часа, кад треба да почне Литургија, ту нема неког одређеног правила. Ту ће важити месни обичаји, одлука надлежног епископа или терен парохије. У Војводини, Славонији и Босни почиње касније (најчешће у 10 часова), док у Србији почиње доста раније (већ у 8 часова). Најопштије правило је да не почне пре изласка сунца, ни после подне. Изузетак је Васкрс, кад Литургија почиње врло рано, у наставку јутрења, као и на Бадњидан, Крстовдан, Велики четвртак и Велику суботу, кад се Литургија служи после подне.

 

ШТА ЈЕ ПОТРЕБНО ЗА СЛУЖЕЊЕ ЛИТУРГИЈЕ?

 

На Литургији свештеник облачи потпуно одјејаније (стихар, епитрахиљ, појас, наруквице и фелон) и за сваки део одежде чита одређену молитву. У току Литургије свештенику ће бити потребни одређени сасуди (путир, дискос, звездица, копље, кашичица, покровци, кадионица, суд за топлу воду, анафорник). Текст Литургије штампан је у Слуђбенику, а свештеник ће користити и Јеванђеље, док су појци потребни: Апостол, Часослов, Зборник и друго.

На светом престолу, жртвенику и солеји треба да горе свеће. За Литургију је потребно пет хлебова - просфора (просфора значи принос), умешаних од чистог пшеничног брашна, са квасцем и сољу. Свака просфора има на горњој страни печат, који представља квадрат са крстом у средини. Међу крацима крста је натпис: ИС -ХС; НИ - КА, што на грчком језику значи: Исус Христос - побеђује. Просфоре се састоје из два дела, што означава две природе у Исусу Христу, божанску и човечанску. Поред просфора потребно је и чисто природно вино, обавезно црвено, да нас подсећа на крв Христову. У вино се сипа мало воде.

 

СВЕТА ЛИТУРГИЈА СЕ САСТОЈИ
ИЗ ТРИ ОСНОВНА ДЕЛА

 

    ПРОСКОМИДИЈА
    ЛИТУРГИЈА ОГЛАШЕНИХ
    ЛИТУРГИЈА ВЕРНИХ

 

ПРОСКОМИДИЈА

 

Свештеник који је спреман за служење Литургије улази у храм, чита пред олтаром одређене улазне молитве, целива иконе и улази у олтар. Ту целива Јеванђеље и свети престо, облачи свештене одежде, пере руке и стаје пред жртвеник, да би отпочео ршење проскомидије (реч проскомидија значи приношење, приношење на жртву хлеба и вина).

Стојећи пред жртвеником, свештеник узима прву просфору, чини копљем на њој знак крста и, читајући молитве и речи из Исаијиног пророштва о Христу, вади коцкасти део, који се од тог момента назива АГНЕЦ (Јагње) и представља Христакоји се жртвује за људе. Свештеник ставља Агнец на средину дискоса, расеца га са доње стране унакрсно, а са горње стране пробада копљем, као што је римски војник пробо ребра Христова. Пошто је тада из Христа истекла крв и вода, улива свештеник вино и воду у путир.

Из друге просфоре вади се троугласта честица у част Пресвете Богородице и ставља се десно од Агнеца. Из треће просфоре вади се девет честица, у спомен чинова светих: пророка, апостола, светих отаца, мученика, преподобних, бесребреника и других, а стављају се лево од Агнеца, у три реда по три честице. Из четврте просфоре ваде се честице за живе, а из пете за упокојене чланове Цркве и те се честице ређају испод Агнеца.

Агнец ће се у току Литургије претворити у тело Христово и њиме ће се причестити свештеници и верници. Остале честице ће се, после причешћа, сипати у путир, где се налази крв Христова, да би крв Христова очистила грехе свих оних чија имена је свештеник поменуо, вадећи честице, и да би се сјединили са Христом. Остатке просфора, из којих је извађен Агнец и друге честице, раздаје свештеник после Литургије свима присутним верницима.

После завршетка вађења честица, свештеник благосиља кадионицу и, окадивши звездицу, ставља је на дискос. Затим окадивши покровце, ставља их на дискос и путир, а све покрива највећим покривачем (воздухом). Уз то говори молитве у којима моли Бога да прими ове дарове и да се сети свих који су принели ове дарове и и ради кога су принесени.

Проскомидија нас подсећа на рођење Христово, а такође и на страдање Његово. Рођење је било у тишини, људи Га чак нису ни приметили. Само су анђели певали на небесима и пастири су се поклонили новорођеном Спаситељу. Због тога се проскомидија и врши у тишини. Свештеник све молитве изговара полугласно. Често се проскомидија врши у току јутрења или часова. По завршетку проскомидије свештеник кади олтар и храм.

 

ЛИТУРГИЈА ОГЛАШЕНИХ

 

Оглашени су били људи који су се припремали за крштење, за прелазак у хришћанску веру. Црква их је пре крштења поучавала у науци Христовој, па је допуштала оглашенима или катихуменима (катихизирати - значи поучавати у вери) и покајницима, као и Јеврејима и многобожцима, да присуствују овом делу Литургије, да би упознали веру Христову. Тако се по њима, овај део Литургије назвао - Литургија оглашених. Оглашени нису стајали заједно са вернима, него на нарочитом месту у цркви, у припрати. На ђаконов позив: "Ви који сте оглашени, изиђите!" - морали су изаћи из храма, да би могао почети трећи део Литургије - Литургија верних.

Литургија оглашених, у Цркви првих векова, састојала се из певања псалма, читања Светог писма, проповеди и молитава за оглашене и покајнике. Ово и данас, са малим изменама, сачињава Литургију оглашених.

По завршетку проскомидије, звоњењем свих звона, објављује се почетак Литургије, коју свештеник почиње слављењем Бога, троичног у лицима:

"Благословено царство Оца и Сина и Светога Духа, сада и увек и у векове векова - на шта народ, као из једног грла, одговара - Амин, нека тако буде.

Стојећи у олтару, пред светим престолом, свештеник произноси велику јектенију (ако служи ђакон он све јектеније произноси испред олтара, са солеје). Јектенија је, уствари, ревносна, усрдна молитва, низ кратких молби, којима се народ побуђује на молитву, а иза сваке молбе, народ одговара: Господе помилуј, то јест Господе, смилуј се на нас. Свештеник се моли за мир у свету, за народ, за архијереја и свештенство, за погодно време и изобиље земаљских плодова, заоне који плове, путују, страдају, болују, као и за избављење од свих опасности и невоља.

На крају јектаније чита свештеник молитву, а народ пева први антифон. Антифон је наизменично певање или читање стихова из псалама у десној и левој певници. Стиховима Старог завета додају се песме Новог завета. Овим сједињавањем оба завета приказује се јединство људи, који заједничком хвалом славе и величају моћ и доброту Божју.

У нашој богословској пракси има три врсте антифона на Литургији. То су: антифони свакидашњи, антифони изобразитељни и атифони празнични. Свакидашњи антифони се певају у радне или тежатне дане; изобразитељни у суботе и недеље, на празнике Богородичине и светитељске; празнични - на велике Господње празнике.

Као што се види, најчешће се употребљавају изобразитељни антифони. Назив су добили отуда што се певају на изобразитељној, која понекад замењује, изображава Литургију. Први антифон је уствари 102. псалм "Благосиљај душо моја Господа...", или како се популарно каже - прва слава. Други се антифон састоји од 145. псалма и песме "Јединородни Сине...", која говори о оваплоћењу Христовом - то је друга слава. Трећи антифон чине стихови блаженстава и песама које су позајмљене са јутрења, из такозваних канона. Између антифона говори свештеник малу јектенију и чита молитве антифона. Ове молитве, као и (остале које чита свештеник) у току Литургије, свештеник чита тихо у олтару, да Литургија не би била исувише дуга.

 

МАЛИ ВХОД

 

При крају певања стихова блаженстава врши се мали вход. У старо времеЈеванђеље се није налазило на светом престолу, већ у нарочитом спремишту. У току богослужења износило се и стављало на свети престо. Тада се први пут пред очима верника појављивало Христово јеванђеље и зато мали вход преставља излазак Христа на проповед.

Свештеник, носећи Јеванђеље на грудима, излази кроз северне двери и иде преко солеја према царским дверима, говорећи тихо молитву входа, која говори о томе да анђели Божји служе заједно са свештеником Литургију. На средини солеје свештеник благосиља вход (улазак), целива Јеванђеље и онда, подигавши га високо изнад главе, говори на царским дверима: Премудрост, стојмо смерно! Овим речима позива свештеник вернике на пажњу, јер ће ускоро наступити читање Светог писма. Верници, видећи Христа међу собом (Јеванђеље представља Христа), клањају Му се и моле Га да их спасе.

 

ТРОПАРИ И КОНДАЦИ НА ЛИТУРГИЈИ

 

После входа са певају се тропари и кондаци, кратке песме, у којима се слави празник или свети, да би се означило да се Христово учење остварило у животу Божјих светаца и да би се светима, као извршитељима Христовог учења, указала част која им припада. Певање тропара и кондаказавршава се обично песмом у част Пресвете Богородице. Док се певају тропари, свештеник тихо чита молитву, у којој моли опроштај грехова за себе и све који стоје у храму, који од Бога моле снагу да би Му могли праведно служити. Молитва завршава возгласом: Јер си свет Боже наш, и Теби славу узносимо, Оцу и Сину и Светоме Духу, сада и увек и у векове векова - Амин.

 

ЧИТАЊЕ АПОСТОЛА И ЈЕВАНЂЕЉА

 

Песма Свети Боже, свети Крепки, свети Бесмртни, помилуј нас уведена је у богослужење још у петом веку, после једног чудесног догађаја у Цариграду, када је град био спасен од земљотреса, а чула се песма анђеоска, овакве садржине. На неке Господљње празнике, уместо ове песме, пева се: Ви који се у Христа крстите, у Христа се обукосте, Алилуја. На Крстовдан (14/27. септембра) и Недеље крстопоклоне пева се: Крсту Твоме клањамо се Господе и свето васкрсење Твоје славимо.

Ђак, који ће читати апостол, прима од свештеника благослов и одлази на средину храма, док појци певају прокимен, одређени стих из Светог писма Старог завета. У апостолу се читају одломци из Дела (светих апостола) и посланицасветих апостола. За време читања апостола народ стоји, а свештеник кади олтар и цео храм са солеје - да би тиме означио како се читањем Светог писма раширио дар Духа Светог, како се излио на све крајеве света и у душе верника миомирис Христовог учења.

Слушајући читање апостола, ми се сећамо позива Христовог, упућеног ученицима, када су они све оставили и пошли за Њим и почетка проповеди апостола, на коју их је Христос послао. Свештеник затим тихо чита молитву пред светим јеванђељем, у којој моли Бога да нас обасја својом светлошћу, како би могли разумети јеванђеље које ће нам се читати.

После читања апостола, које се завршава песмом алелуја (јеврејска реч, а значи - хвалите Господа), свештеник припрема вернике за слушање светог јеванђеља. За читање јеванђеља пале се свеће, да би означиле светлост јеванђелске истине, која је продрла кроз таму неверовања, а у којој су се налазили народи пре Христовог доласка. Овом светлошћу се и данас просвећује ум свих оних који у Христа верују и Његову науку слушају.

Свештеник узима Јеванђеље са светог престола и износи га на царске двери, показујући тиме да су и апостоли, ради проповедања јеванђеља изашли из Јерусалима. Ту се Јеванђеље ставља на специјалан сталак - налоњ - а ако служи ђакон, налоњ ће се ставити на амвон (округло узвишење на солеји).

Јеванђеље нам излаже сведочанства о животу Господа Исуса Христа, говори о Његовом учењу, делима и чудима, па зато сви верници треба пажљиво и прибрана духа да слушају, право стојећи, а преклоњене главе, показујући на тај начин, да су спремни да извршују учење Христово, објављено у Јеванђељу.

 

ЗАВРШЕТАК ЛИТУРГИЈЕ ОГЛАШЕНИХ

 

Убрзо после читања јеванђеља завршава се Литургија оглашених, јер су читање Светог писма и проповед за оглашене били најважнији. Свештеник затвара царске двери и говори сугубу јектенију (што ће рећи - удвостручену), која је добила име по томе, што се у почетку ове јектеније, у два маха, удвојено, обраћамо милосрђу Божјем, а народ на молбе одговара са три пута Господе помилуј. Молбе су упућене за здравље и напредак народа и архијереја, за оне који су подизали храмове и помагали их, као и за све православне хришћане. У наставку ове јектеније може се, по потреби произносити и јектенија за упокојене, у којој се молимо за опроштење грехова умрлих хришћана. Овај део Литургије завршава се јектенијем за оглашене, а за то време свештеник на светом престолу развија антиминс.

Зашто се данас, када у Цркви званично нема катихумена, кад нико не напушта храм на позив: оглашени изиђите..., ипак на Литургији читају јектеније за оглашене?

Зато што и међу хришћанима има много таквих, који би се могли убројати међу оглашене јер, иако су крштени, ипак својим животом показују да нису достојни да учествују у Литургији. Сви они који се не кају за учињени грех, који свесно крше заповести Божје и заповести црквене, који у својој души гаје мржњу и зло према својим ближњима, требало би, на свештеников позив, да изиђу из храма, као што су некада излазили покајници и катихумени старе Цркве.

Оглашени су, такође, и сви они малолетни и пунолетни потомци православних предака у бившим комунистичким земљама, а који до сада још нису крштени.

У старо време, заједно са оглашенима, излазили су и они хришћани који су згрешили, које је Црква на извесно време одлучивала од учешћа у вршењу свете тајне Евхаристије. Позив оглашенима да изађу из храма, напомиње нам да, ако би нам Црква судила онако како је судила у старо време, многи би од нас заслужили да изађу из храма, пре најважнијег дела Литургије, Евхаристије.

 

ЛИТУРГИЈА ВЕРНИХ

 

ВЕЛИКИ ВХОД

 

Кад су, на позив свештеника, оглашени изашли из храма, почиње трећи део Литургије, коме могу присуствовати само верни, због чега се и назова Литургија верних. Главни делови Литургије верних су: велики вход, припрема за освећење часних дарова, освећење дарова, припрема за причешће, причешће свештеника и верника, благодарење Богу што нас је припустио својој божанској тајни и, на крају, завршетак Литургије.

После две кратке јектеније и две молитве за вернике, народ почиње да пева херувимску песму, такозвану "херувику", у којој се каже да ми тајанствено представљамо херувиме, који невидљиво носе Цара славе. Зато сада треба одбацити сваку животну бригу, то јест да не мислимо ништа о имању, слави, уживању, него да достојанствено примимо Цара свих земаљских и небеских створења, са оном чашћу и славом, којом Га славе ангелске чете на небу, кличући - алилуја.

Док народ пева први део херувике, свештеник најпре чита молитву, у којој се говори о потреби духовне чистоте за оне који служе пред светим престолом, а затим, подивавши руке, говори три пута херувимску песму и на крају кади олтар и храм са солеје. Одлази затим жртвенику, узима левом руком дискос а десном путир и, кад народ престане са певањем, излази кроз северне двери, идући према средини солеје, помиње благочестиви народ, ктиторе и приложнике храма, епископа и све православне хришћане. Свештеник улази у олтар и ставља свете дарове на развијен антиминс на светом престолу, а народ наставља да пева други део херувике.

Велики вход, то јест преношење часних дарова са жртвеника на свети престо, ради освећења и претварања у тело и крв Христову, што је и главна сврха Литургије верних, као и певање херувимске песме, символички представља долазак Исуса Христа из Витаније у Јерусалим, да претрпи мучења, страдање и смрт. Зато, за време великог входа, гледајући преношење часних дарова, са највећом побожношћу и поштовањем приклањамо главе, као да мимо нас пролази сам Господ наш Исус Христос, идући на муке и страдања, ради нас и наших грехова и зато треба у себи да понављамо: Сети ме се Господе у царству Твоме (Лк.23,42).

Постављање часних дарована свети престо представља распеће Христово, затим скидање тела са крста и полагање у гроб. Затварање царских двери и навлачење завесе, символички представља печаћење гроба Христовог и постављање страже око њега.

 

ПРИПРЕМА ЗА ОСВЕЋЕЊЕ ЧАСНИХ ДАРОВА

 

После тог величанственог преношења часних дарова на свети престо, почињемо да се припремамо за вршење свете тајне Евхаристије. Свештеник најпре произноси прозбену јектенију, у којој свака молба завршава речима: од Господа молимо (просимо). После сваке молбе народ одговара: Подај Господе! Јектеније завршава подељивањем мира и позивом свештеника на међусобну љубав: Љубимо једни друге, да бисмо једнодушно исповедали а народ прихвата: Оца и Сина и Светога Духа, Тројицу јединосушну и нераздељиву. На ове речи верни су дужни да испуне своје душе љубављу према својим ближњима, да од срца опросте све увреде и да сви у себи гаје међусобну чисту и братску љубав у Исусу Христу. Без таквог расположења душе, присуствовање на Литургији не може бити Богу угодно, а ни нама корисно (Мк.11,25-26;Мт.6,15).

Да би достојно и са вером могли приступити светој тајни, позива нас свештеник речима: Двери, двери, премудрошћу пазимо! У старо време тај возглас се односио на специјалне вратаре, да пазе како нико не би улазио, ни излазио из храма. Сада нас овај возглас подсећа да затворимо врата срца свога за све што није добро. Само у љубави и једномислију, то јест у истој вери и нади може се вршити велико и страшно богослужење тајне Тела и Крви Христове. Зато, приступајући му, ми читамо Символ вере, у коме су укратко изложене основне истине хришћанске вере.

За време читања Символа вере, свештеник маше воздухом изнад светих дарова. Тиме он изражава снагу молитве о силаску Духа Светог на дарове и њиховом освећењу. Откривање дарова и отварање завесе на дверима, означава да ми своју веру исповедамо пред лицем самога Господа. И следећи возглас: Стојмо смерно, стојмо са страхом, пазимо да свети принос у миру узнесемо, упућује нас како треба да стојимо пред Господом и да будемо постојани у вери. Народ прихвата ове речи и допуњава их: Милост мира - жртву хвале, јер је Богу најугоднија жртва - наша љубав према душевном миру и душа чиста пред Господом. После упућеног благослова, свештеник нас позива да уздигнемо своја срца ка Господу. У најузвишенијем часу Литургије, хришћани треба да уздигну осећања и мисли од земаљског ка небеском, да одбаце све животне бриге и да управе срца ка Богу човекољубцу.

 

"ЉУБИМО ЈЕДНИ ДРУГЕ, ДА БИСМО ЈЕДНОДУШНО ИСПОВЕДАЛИ:
ОЦА И СИНА И СВЕТОГА ДУХА, ТРОЈИЦУ ЈЕДНОСУШТНУ И НЕРАЗДЕЉИВУ"!

 

КАНОН ЕВХАРИСТИЈЕ

 

Подсећајући на Спаситеља, Који је на Тајној вечери благодарио, свештеник, клањајући се пред светим престолом, говори: Заблагодаримо Господу! Од тог момента почиње КАНОН ЕВХАРИСТИЈЕ то јест строго, по правилу ус

patrijarh-irinej3.jpg

  • Јутрење : 7:30
  • Вечерње: 17:00
  • Бденије уочи недеље и празника: 17:00
  • Света литургија: недељом и празником у 9:00,суботом у 7,30
  • Акатист Светом Јовану Владимиру:уторком у 17,00
  • Акатист Пресветој Богородици Млекопитатељници:четвртком  у 17,00
  • Духовне трибине: четвртком  после Акатиста
  • Калиграфија за децу: суботом од 10:00 до 11:00
  • Хор за децу:суботом од 11:00 до 12:00
  • Пређеосвећене Литургије у току Васкршњег поста средом и петком у 07:00
  • Пријем нових чланова хора сваке недеље после Свете Литургије






Molitveno pravilo ZA SPAS SRPSKOG NARODA

Нови завјет

Светосавље - Дела Светих Отаца

Светосавље - Житија Светих

Светосавље - Правила и закони

Православни мисионарски центар



Radio SLOVO LJUBVE

Kонтакт

 

Aдреса

Игњата Јоба 75, Београд
(Медаковић насеље)
 

Tелефон

+381 (0) 7473 421
 

Email Aдреса

svjovanvladimir@gmail.com