Владика Николај - Нове беседе под гором

                                                                                ВЛАДИКА НИКОЛАЈ
                                                НОВЕ БЕСЕДЕ ПОД ГОРОМ


 

СВЕТ КАО РЕЧ

Јов, 1, 1 - 4

Ми се питамо, браћо, шта је било у почетку?

И небесни Очевидац нам одговара, да је у почетку била Реч, и да је та Реч била Бог, и да је кроз Њу постало све што је постало. Тај Очевидац има све најјаче особине најпоузданијег и најобавештенијег сведока. И ми морамо да Му верујемо. Но наша вера не треба да буде полувера, обазрива и страшљива, што се обзире лево и десно, и преза, и ступа натраг пред првом примедбом света око нас. Наша вера мора бити јаснија од сваког знања, јача од сваког знања и кориснија од сваког знања, које нам свет и неочевици божанске мудрости могу дати.Да би таква била наша вера, јеванђелско обавештење мора задовољити нашу мисаону природу, и нашу осећајну природу, и нашу вољну природу - једном речју - сву нашу природу.
Да ли се задовољава јеванђелским обавештењем наш ум, и наше срце, и наша воља?
Наш ум се пита: - Како то, да је у почетку стварања света била Реч? И како то, да је Реч - Бог.
Јесте ли видели, браћо, ђаке у школи, кад мирно седе и ћуте? Јесте ли видели потом, како ђаци наједанпут сви устану на ноге и почну певати? И јесте ли се запитали: - Зашто сви ђаци устадоше и почеше певати? Шта је почетак њиховог наглог устајања и певања?Јесте ли гледали, браћо, војску у рату, кад стотине хиљада војника мирно седе у шанчевима и ниједан се покрет њихов не види, и ниједан се глас њихов не чује? Јесте ли гледали потом, како наједанпут стотине хиљада људи искоче из шанчева и почну да вичу, и почну да пуцају, и почну да се крећу напред? И јесте ли се запитали: - Шта покрену толике стотине хиљада људи, да наједанпут искоче испод земље, и да почну викати, и да почну пуцати, и да почну кретати се напред? Шта је почетак њиховог наглог искакања испод земље, и њихове вике, и пуцања, и јуришања?

Реч учитељева покренула је ђаке у школи, да устану и певају.

Реч генералова покренула је стотине хиљада људи, да искоче из шанчева, да вичу, пуцају и јуришају.

Људски ум мучи се, да нађе израза себе у речи. Људски осећаји муче се, да нађу израза себе у речи. Људска воља мучи се, да нађе израза себе у речи. Цела душа људска, цео живот људски мучи се, да нађе израза себе у речи.

Ниједна наша разумна одлука не прелази у дело пре него се изрази речима. Не само дa ми говоримо речима, него ми и мислимо речима.

Старешина говори слузи: - Иди! И слуга иде. Почетак његовог идења јесте реч старешине.

Домаћин говори својој чељади: - Да се на овом празном пољу засади воћњак. И чељад засађује воћњак на празном пољу. Почетак сваког воћњака и сваког винограда, и сваког цвећњака јесте реч човекова.

Државник говори: - Овде да се подигне мост, а ту да се просече пут, а тамо да се установи фабрика, а онамо да се сазида град. И овде се подиже мост, ту се пресеца пут, тамо се установљава фабрика, а онамо се зида град. Почетак подизања мостова, просецања путева, установљења фабрика, зидања градова јесте реч човекова. Да, браћо, свему што су икад људи засадили, саградили, сазидали, претходила је реч људска.

Ви говорите о раду. Но рад је слуга речи. Свака акција наша само је извршење наше речи.

Ви говорите о одлуци. Но одлука је магла, док јој реч не да облик. Реч је уобличена и готова одлука, спремна да изиђе из нас као Створитељ из свога покоја и да ствара. Док ум не нађе реч, наш језик се не миче, наше срце се збуњује, наша воља колеба, и сва наша душа тетура као слепац без вође. А кад ум наш нађе реч, тада и он, ум наш, и срце наше, и воља наша, и сва душа наша виде се, и познају се, и постају сви слуге нађене и рођене речи. А машина телесна опет од своје стране постаје извршни слуга слугу речи.

Док дете не проговори, оно је само слика и прилика човека, но није прави човек. Глувонеми је потпун човек, јер ако не речима, он говори знацима. И ми сви много пута говоримо знацима, а не речима. Но и знаци су речи. Знаци су распрострањенији језик природе од речи. Минерали и биље су говор природе у знацима. То су управо писане речи. Животиње су полуречи - полузнаци. Но за природу су и оне јасан изражај онога, што је природа хтела рећи. Једини човек на земљи има творачку реч. Но сва васиона на разне начине говори: било речима, или покретима или знацима. Сва је васиона, дакле, реч, но не самостална и самобитна реч но одјек оне Речи која беше у почетку, и кроз коју је све постало.

Реч претходи браку, а то значи и новом рађању људи. Реч мајчина суши сузе у очима расплаканог детета. Реч пријатеља разгони тмору са лица. Реч лекарева улива снагу у болесника. Реч свештеника разгони страх од смрти самртнику. Реч послодавца запошљава стотине руку. Реч просјака доводи до стида богаташа.

И тако, Реч је у истини Почетак људи и Почетак свих људских радњи, послова и дела.

Јасно је, дакле, и за ум наш, да је Реч Почетак свега у људском животу, и да кроз Реч људи стварају све што стварају, и да без Речи ништа међу људима није постало што је постало. А оно што је стваралачка моћ у човеку, оно је стваралачка моћ и у васиони. И овде као и тамо Реч је Почетак и Реч је медиум стварања.

За ум наш остаје нејасно, како то да је Реч Бог? У Јеванђељу се говори о Речи Божијој, која је у Богу, и која из Бога говори. Да ли можемо задовољити вечито гладну звер у себи, ум свој, и умирити га својим објашњењем? Покушајмо.

Кад видимо лавовске стопе у песку, ми говоримо: - овде је прошао лав. Кад чујемо глас лава у даљини, ми говоримо: - то је лав. Кад чујемо блеку ми говоримо: - то је овца. Кад чујемо рику, ми говоримо: - то је во. Кад чујемо њиску, ми говоримо: - то је коњ. Кад чујемо шуштање лишћа ми говоримо: - то је лишће. Кад чујемо жуборење, ми говоримо: - то је поток. Кад чујемо хуку, ми говоримо: - то је ветар. Ни са једном одликом живих бића ми не истоветујемо та жива бића као са њиховим сопственим гласовима или са гласовима, која она производе. Не варамо се ми, кад чујући Павла где говори, а не видимо га, говоримо: - то је Павле; или кад чујемо Петра: - то је Петар. Ми нећемо казати за стопе Павлове: - то је Павле, него то су стопе Павлове; нити за одело његово: - то је Павле, него то је Павлово; нити за књигу написану Павлом: - то је Павле; нити за столицу, направљену Павлом; - то је Павле; нити за ошишану косу Павлову или за одсечену руку или ногу Павлову: - то је Павле, него то је Павлово. А кад чујемо Павла где говори, и не видећи га, ми ћемо рећи: - то је Павле. И кад чујемо Петра, Јована, Илију, где говоре, а не видимо их: - то је Петар, и то је Јован, и то је Илија.

Ни са чим толико ми не истоветујемо човека као са речју његовом, у потпуности, или са гласом његовим, делимично. А глас није друго него основа речи, - основа исто тако тајанствена и чудна као и ткиво од те основе, реч. Запазите две ствари:

Прво: - Да је глас најмање променљива ствар у целом човеку, од рођења до смрти. Тело се мења несравњено брже, и у старости човека тело његово једва нешто мало сличи телу његовом из младости, док глас, с малом изменом, остаје исти. Мисли, представе, појмови, и сав разум, и сва садржина ума у старости човека, једва-једва да нешто мало сличе садржини ума његовог из младих година, док глас, с малом изменом, остаје исти. Осећаји, жеље, страсти, и сав садржај срца остарелог човека, једва-једва да нешто мало сличе садржају његовог срца из младих година, док глас, с малом изменом остаје исти. Тежња, хтења, и сав садржај воље човека у старости исто тако, једва-једва да сличе садржини, правцу, и снази његове воље из младости, док глас, с малом изменом остаје исти. Пријатеља, кога нисте видели тридесет година, нећете познати ни по лицу, ни по души, а познаћете га по гласу. Глас је, дакле, нешто најдуговечније и најнеизменљивије у човеку. Зато се глас, односно реч, ако ништа, може најлакше истоветовати са човеком. И зато се може рећи: Реч је човек;

Друго: - Запазите, да глас стоји у неразрешивој вези са најважнијим, најзагонетнијим и најживотнијим жлездама у човековом телу, наиме са жлездама у мозгу, са жлездама у грлу и са жлездом у рођајним органима. Развратни људи, који поремете жлезду у рођајном органу, добијају промукао глас, или га губе сасвим. Кад пак оболи жлезда у грлу (тироидна), човек постаје наказан телесно и блесав умно. Глас је, дакле, израз најтајанственијих, најважнијих и најживотнијих жлезда телесних, кроз које душа најјаче влада телом. Највећу своју радост, и највећи свој бол, и највећи свој страх, и најјачу своју страст, човек не изражава речју него само гласом, као и животиња. У једном таквом усклику, узвику или урлику, човек изражава целокупно тренутно стање своје, целога себе. То је израз њега; то је реч његова. И за то се може рећи: - Реч је човек.

Сада, наш ум пита се: - Како стоји са такозваним мртвим безгласним стварима, као: минералима, земљом и др? Наш одговор на ово питање гласи:

1. Да се све ствари могу у погледу гласа привидно поделити у двоје: у оне, које рађају глас из себе, и оне које производе глас додиром с оближњим стварима. Човек и животиња рађају глас из себе. Човек рађа и разумну реч из себе, што животиња не може. Папагај може да понови реч човечију, но понављајући је он не изговара као разумну реч него као склоп гласова, које је чуо и научио подражавати. Но, ван ове разлике, ми можемо рећи: - Човек и животиња рађају глас из себе, док минерали, земља, ветар, вода, огањ и биље производе глас додиром са оближњим стварима. Главно је, да све ствари познате у свету одају глас, било рађањем или произвођењем;

2. Но ова разлика је, рекосмо, само привидна. Постоје гласови и у камену, и у земљи, и у биљци, и у капи воде, и у атому ваздуха, исто тако као што постоје гласови у сунцима, звездама, планетама, месецима, као телима. У чему год има унутрашњег покрета, има и гласа. Фино ухо могло би чути струју сокова у биљци; још финије могло би чути гласове у камену, капи воде, атому ваздуха. Но наше ухо није способно да чује све гласове, као што ни наше око није способно да види све ствари. Извесно пак: више је гласова у овоме свету, које не чујемо него предмета, које не видимо. А то значи: васиона је пунија гласова, него слика, боја, и облика. Јер нема ништа безгласно за онога, ко чује. Све је испуњено гласовима, све је испуњено речју. Сва васиона је једна трештећа музика, и непрестани говор, и непрестани разговор.

Још једном се ум наш пита: - Да ли је уистину реч тако могућна у свету, или је она само једна петина целокупне моћи света? Нашто ми можемо одговорити следеће:

1. Посмотрите пет наших чула као пет великих мистерија: - мистерија је укус, мистерија мирис, мистерија додир, мистерија вид, мистерија слух. Но од ових пет мистерија најтајанственије су последње три: - мистерија додира, мистерија вида и мистерија слуха. А од ове три мистерије најтајанственија је последња мистерија слуха. Зашто је мистерија слуха најтајанственија? Зато што је глас најтајанственији од свега у васиони. Зато што је глас најдиректнији и најпотпунији израз. Укус и мирис и додир и вид - к чему служе ако не да изразе? Да кажу? Нису ли сва остала чула слуге речи? Да, нису ли сва остала чула на свој индиректан начин речи. Казивање, израз, говор, прича, реч о себи дају ствари устима у виду укуса, носу у виду мириса, кожи у виду додира, очима у виду облика и боја. Цвеће најизразитије говори о себи, оку, и носу. Ваздух најизразитије говори о себи и кожи. Лед најизразитије говори о себи и кожи. Звезде најизразитије говоре о себи и оку. Испарење најизразитије говори о себи и носу. Главно је: кроз сва чула улази казивање, израз, говор, прича, реч свих ствари о себи, о своме присуству, о своме стању, о својим особинама. Гласне ствари говоре и уху о томе истоме, то јест о себи, о своме присуству, о своме стању, о својим особинама. Сва чула, дакле, примају у себе речи, јер немају шта друго од света да приме до речи, јер сви утисци су речи. Нема мутавих ствари, јер она ствар, која не може себе да пројави уху, појављује се оку, или кожи, или носу, или устима. Нема мртвих и безгласних ствари, јер докле нам ствари нешто казују ма кроз које чуло наше, дотле су оне изразите, а докле су изразите дотле су постојеће, а докле су постојеће у општој ствари дотле су живе. Нити има ма шта на свету, што би се по снази и распрострањености могло равнати са речи.

2. Оно што има неодољиву моћ, мада и неразумљиву, оно је највећа моћ. Силно нас привлаче или одбијају ствари због свог укуса. Силно нас привлаче или одбијају ствари због свог мириса. Силно нас привлаче или одбијају ствари због свога додира. Силно нас привлаче или одбијају ствари због својих боја, или облика. Но, зар сте једном чули где се каже, да је музика најпривлачнија моћ у свету? Змије и медведи играју уз музику, зверови се разјарују или ублажују музиком. Најпримитивнија племена и народи, који немају безмало никакве цивилизације, имају песму и музику. Чак и људождери, који немају ништа, имају песму и музику. Песма и музика и њих покреће јаче него ма која сила у свету. И кад је разумљива, и кад је полуразумљива, и кад је сасвим неразумљива, песма и музика су увек једна мистериозна и неодољива сила. Зашто то, ако не зато, што нас оне доводе дома, подсећају на првобитну, да, на битну домовину нашу? На први глас; на прву реч; на прву песму?

И тако смо доказали да је Реч Почетак свега зидања и стварања; да је Реч главна моћ у природи као и у човеку; да је глас, односно Реч, најраспрострањенија, универзална појава; да је човек Реч, и да је сва васиона Реч. Из чега следује, да је у почетку ове васионске, бледе и променљиве речи морала бити самобитна, божанска Реч, и да је од Ње, и кроз Њу постао сав свет, као Њен одјек. Јер од чега је иначе могао произићи глас него од гласа? И шта је друго, у почетку, могло изазвати у биће Реч, ако не Реч?

Остаје нам још да видимо, да ли се наша осећања и наша вољна природа задовољавају јеванђелским обавештењем о почетку света и постанку света? Но о томе у идућем говору.

Свемоћ Божија нека нас научи смирењу. Доброта Божија нека разгори љубав у нама. И Реч Божија нека живи у нама, сада и за навек. Амин.



ЖИВОТ И СВЕТЛОСТ

Јован, 1, 4.

 

У Њој беше живот, и живот беше Видело људима.

 

Јеванђеље нам, браћо, не говори исцрпно и подробно о почетку света. Каква мудрост и слатка обазривост! Тајновици и слуге Речи, који су писали јеванђеља за нас, наглашују свом снагом заповести Христове, које се тичу нашег живота и владања овде на земљи. О тим заповестима они говоре тако исцрпно и подробно, да не остављају никакве сумње, шта нам треба чинити, да би смо били спасени. А предубоку мистерију бића Божијег, почетка света, стварања света, мешања светлости и таме, јеванђелист Јован додирује само са десетак реченица. Нема сумње, да су такву заповест добили од Учитеља, да сва открића о томе, која им је Он дао, задрже за себе, да "не бацају бисер пред свиње", да не дају грубом свету ону храну, коју ни ум ни срце света, због зле воље, не могу сварити.

Само десетак реченица усудио се најмилији ученик Христов да обазриво пусти с језика. Но свака од тих монументалних реченица издиже се пред очима духовна човека као планина, препуна злата и сребра. Оно о чему су светски мудраци писали дебеле књиге, Светитељ Божији изрекао је у неколико реченица. У неколико реченица Светитељ Божији изрекао је тајну унутрашњег бића Божијег, и тајну почетка, и тајну стварања, и тајну зла у свету, и тајну нашег спасења. Читајте, браћо, првих осамнаест стихова у Јеванђељу Јовановом, мислите о њима осамнаест година, - Јован је о њима мислио осамдесет година - и откриће вам се јасно пет набројених највећих тајни.

Сада, по радозналости својој, по тврдоћи срца и злоћи воље, питамо се, да ли ово јеванђелско обавештење може задовољити наше срце и нашу вољу?

Наше срце тражи живот, који се не гаси. Наша воља тражи светлост, која се својим варакањем не води замршеним путевима. Да ли, дакле, јеванђелско обавештење открива нашем срцу живот, који се не гаси; и да ли јеванђелско обавештење открива нашој вољи светлост, која је својим варакањем не води замршеним путевима?

Јеванђеље нам говори:

- У Њој (Речи) беше живот,

и живот беше Видело људима.

Замислите да путујете кроз једну голу клисуру и посматрате камене литице с обе стране пута. И видите у стеновитим зидовима јасне трагове дејства воде, и јасне трагове дејства вулканског огња, и јасне трагове наслагане земље, и јасне трагове дејства ваздуха. И размишљате, како су ова четири елемента хрвући се и мешајући се међу собом, саградили ту голу клисуру. И док ви размишљате, неко приђе и каже вам: - И човек је постао као и ова клисура. Неколики елементи хрвали су се и мешали међу собом, док човек није саграђен. И као што ће се ова клисура негда опет разложити у своје првобитне елементе тако, да ће земља отићи земљи, вода - води, огањ - огњу, а ваздух - ваздуху, исто тако ће се разложити и биће човеково у елементе, из којих је саграђено. Замислите то, и реците, да ли се срце ваше тиме задовољава, и да ли се воља ваша тиме задовољава? Налази ли срце ваше у том објашњењу живот, који тражи? И налази ли воља ваша у том објашњењу светлост, коју тражи? Или се срце ваше стеже од бола, и дрхти од даха вечне смрти, вечног ништавила и вечног безумља? И воља ваша збуњује се пред загушеним путевима, који се тим објашњењем откривају: пред путевима добра и зла, и пред путевима рада и нерада, и пред путевима милости и немилости?

Заиста, стеже се ваше срце од бола, и дрхти од даха вечне смрти, вечног ништавила и вечног безумља. И заиста, збуњује се воља ваша пред замршеним путевима, који уопште не значе никакав пут.

Или замислите, да сте се случајно нашли на једној висоравни, пуној змија. И са безумним ужасом ви јурите преко те висоравни, да спасете свој живот. И све очекујете, да ће вас нови корак и нови напор извести из беде и увести у прави живот. Међутим неко вам довикне: - Узалуд очекујете живот од нових корака и нових напора, јер на крају ове висоравни налази се мрачна провала без дна. И замислите, да вам неко каже: - Заиста, такав је живот човечији на земљи. Гоњен бедама, разочарaњима, болешћу, глувошћу, које га као змије јуре и уједају, човек је окренут будућности, трчећи њој у наручје, и од сваког новог дана очекује спасење живота, док сав изуједан и малаксао не стигне на ивицу, одакле се све што живи сурвава у мрачну провалу без дна, и без повратка, и без изласка. Замислите то, и реците, да ли се срце ваше тим објашњењем задовољава, и да ли се воља ваша тим објашњењем задовољава? Да ли срце ваше налази у том објашњењу живот, који тражи? И да ли воља ваша налази у том објашњењу светлост, коју тражи? Или се срце ваше стеже од бола, и дрхти од даха вечне смрти, вечног ништавила и вечног безумља? И воља ваша збуњује над затвореним путем, над уништеним добром, над бескорисношћу напора, и над илузијом милости?

Заиста, стеже се ваше срце од бола, и дрхти од даха вечне смрти, вечног ништавила, и вечног безумља. И заиста, збуњује се воља ваша пред затвореним путем, пред немањем никаквог пута.

А сад замислите, да вам неко каже: - Живот човечији није случајно саграђен хрвањем и мешањем неколиких елемената, пошто је живот постојао и пре свих земаљских елемената. Јер у Речи Божијој, која је Бог, био је живот, и живот је био светлост. И ту светлост тама није могла обузети, нити је тај живот мрак смрти могао закрити. Него то је светлост истинита - а не светлуцање која обасјава сваког човека, који долази на свет; светлост истинита, кроз коју свет поста. Живот, кога смрт не закрива, јесте вечни живот; светлост коју тама не обузима, јесте вечна светлост; а Реч, која је у Богу, у којој беху живот и светлост, јесте израз пуноће вечне мудрости. Па кад је живот вечан, светлост вечна, и кад обоје стоје у пуноћи вечне мудрости, онда је човек, који има у себи живота, светлости и мудрости, син тог - и никаквог другог - вечног живота, вечне светлости и вечне мудрости. Ту је почетак човеков, ту је домовина човекова, ту је радост човекова, - истинита радост, која једино може доћи од истинитог живота, истините светлости и истините мудрости. Замислите, да вам неко тако каже. Да ли би срце ваше нашло у том објашњењу живот, који тражи? И да ли би воља ваша нашла у том објашњењу светлост, коју тражи? Или би се срце ваше опет стегло од бола, и задрхтало од даха вечне смрти, вечног ништавила и вечног безумља? И воља ваша збунила пред затвореним путем, или замршеним путевима?

Заиста, заиграло би срце ваше од радости, и затреперило би од даха вечног живота, вечне истине и вечне мудрости. И заиста, исправила би се воља ваша, јер би видела прав и осветљен пут пред собом, један једини прав и осветљен пут.

И још замислите, да вам неко каже, да је вечна Реч, или израз пуноће мудрости Божије, која је била у почетку, и сада у вези са светом. И да је вечни живот, који је живео у почетку, и сада у вези са светом. И да вечна светлост, која је сијала у почетку, и сада сија. Да извор није изгубио везу са реком. Да топлота није изгубила везу са огњем. Да дах није изгубио везу са плућима. Да љубав није изгубила везу са срцем. Но да се река колеба и осећа да ће скоро пресушити, зато што мисли, да је изгубљена веза са извором. И да се топлота мрзне, зато што мисли, да је изгубила везу са огњем. И да се дах леди, зато што мисли, да је изгубио везу са плућима. И да љубав кука и нариче, зато што мисли, да је изгубила везу са срцем. Исто као кад неко заспи на сунчаној пољани и у сну изгуби везу са сунцем. Сунце није изгубило везу са њим, но он је изгубио везу са сунцем. И сања мрак, и ужасну трку по мраку, и безумну борбу у мраку, и знојење да из мрачних дубрава изиђе на светлост сунца. А за све то време сунце лебди над њим и обасипа га својом светлошћу. Као што је и написано: ,,Беше Видело истинито што обасјава свакога човека, који долази на свет. На свету беше, и свет крозањ поста, и свет Га не позна. К својима дође, и своји Га не примише." Јер беху потонули у сан, и у сну трчаху ужасну трку по мраку, и вођаху безумну борбу по мраку, и знојаху се крвавим знојем да изађу из мрака на светлост. Једном речју: беху изгубили у сну везу са светлошћу, која никад не престаје да лебди над њима и да их обасипа собом. Но који се пробуде, радују се, јер се пробудише и видеше светлост велику. И чуше, да их вечни живот назива својим. За њих све беде, сва разочарења, све болести, сва глупост, и све змије на висоравни живота, губе своју жаоку, јер све оне припадају сну и мраку. И за њих, са пробуђењем од сна и угледањем светлости, губи се страшило провале без дна на крају висоравни живота. И они долазе до сазнања, да оно што је било пред почетак и у почетку света, наиме: Реч, Живот и Светлост, оно и сада, и кроз сва времена, прати створени свет и не губи га из вида, као што сунце прати својим оком земљу, и не губи је из вида. - Замислите, да вам неко тако каже. Да ли би срце ваше нашло у том објашњењу живот, који се не гаси? И да ли би воља ваша нашла у том објашњењу светлост - не светлуцање по светлости - која је својим варакањем не води замршеним путевима? Или се срце ваше стеже од бола, и дрхти од даха вечне смрти, вечног ништавила и вечног безумља? И воља ваша збуњује пред затвореним путем или пред замршеним путевима?

Заиста, заиграло би срце ваше од радости, и затреперило би од даха вечног живота, вечне истине и вечне мудрости. И заиста, исправила би се воља ваша, јер би видела прав и осветљен пут пред собом, један једини прав и осветљен пут.

Она прва објашњења живота, од којих вам се срце стеже од бола, и дрхти од даха вечне смрти, вечног ништавила и вечног безумља, и од којих вам се воља збуњује и раслабљује, дају вам светски мудраци, који су, као и ви сами, наједанпут избили из густе шуме на велики пут, коме не знају ни почетка ни краја. Ова друга објашњења живота, од којих вам срце игра од радости, и трепери од даха вечног живота, вечне истине и вечне мудрости, и од којих вам се воља исправља, јер види прав и осветљен пут пред собом, даје вам Очевидац, који путује са почетка, и који зна из кога града пут иде и у који град води.

Узалуд су сва светска мудровања. Само Очевидац може задовољити ум наш, и срце наше, и вољу нашу. Само Очевидац може растерати ужас из душе наше, којим је душа наша испуњена у змијињаку сна и таме; и убрисати хладан зној са чела нашег на погледу смрти. И нико други осим Очевица није у стању просветити ум наш и учинити га словесним; нити је ико други у стању раширити тескобу срца нашег и испунити га радошћу; нити је ико други у стању, нашој од забуне раслабљеној вољи, дати снаге и отворити прав и осветљен пут.

И тако, дакле, јеванђелско обавештење задовољава и срце и вољу нашу онако исто као што задовољава и ум наш.

Захвалимо се, браћо, Богу Будиоцу, који нас песмом своје Речи и зрацима своје светлости буди из сна на јаву, и из смрти у живот. Њему нека је слава и хвала сада и за навек. Амин.



СИНОВИ ТАМЕ И СИНОВИ БОЖИЈИ

Јован, 1, 5.

 

Видело се светли у тами, и тама Га не обузе.

 

Ништа страшљивије и немоћније у свету нема, браћо, од таме. Само запалите ли свећу у соби, тама тренутно сва ишчезава, као да није ни била. И смрт је тама, и незнање је тама, и мржња је тама. Засија ли се живот, тама смрти на мах ишчезава, као да није ни била. Засија ли се знање, тама незнања на мах ишчезава, као да није ни била. Засија ли се љубав, мржња на мах ишчезава, као да није ни била. Што је символички истинито у свету материјалном, фактички је истинито у свету духовном; и што је символички истинито споља, фактички је истинито унутра. Јер из духовног света изнутра долази сва светлост и сва истина, и објављује се бледо споља у свету материјалном.

Докле год допире светлост свећe, дотле је тама изедена и нема је, као да није ни била. А по ивици те светлости, тамо где светлост утрне, тамо кружи тама. Око сваке светлости у свету кружи тама. Јер у свету нема ниједног светла, чији би зраци светлили у бесконачност. И светлост сунца оивичена је тамом, и светлост сваке звезде оивичена је тамом. Исто су тако оивичени тамом и живот наш, и знање наше, и љубав наша. Чим се светлост лелуја, мање светли, и тама је више обузима. Наш лелујави живот често обузима тама; и наше лелујаво знање често обузима тама; и нашу лелујаву љубав често обузима тама. И Бога у свету окружава тама, но не обузима Га. Јер Бог је мирна и стална светлост, што се не лелуја.

Сам по себи Бог је светлост, коју не ивичи тама, нити Му тама налази ивицу, да би се настанила. То је једино сунце, чија светлост иде у бесконачност, и бесконачност се састаје са почетком. Нити Божији живот граничи тама смрти; нити Божије познање граничи тама незнања; нити Божију љубав граничи тама мржње. Кад Бог засветли, тама је сва поједена, и нема је нигде више, као да није ни била. Ко год пожели Бога, Бог се јавља у својој бесконачној светлости живота, мудрости и љубави. Ко год не пожели Бога, тај остаје у немоћи и страху смрти, у немоћи и страху незнања, у немоћи и страху мржње. Јер Бог је светлост истинита што обасјава свакогa човека, који долази на свет. Не би могао ниједан човек доћи на свет, а да светлост Божија не иде за њим и пред њим. Је ли се човек само појавио у свет значи, да је светлост Божијег живота и Божије мудрости и Божије љубави у њему. Иначе се не би ни појавио. Бог је мудрац са истока вечне светлости, који сваком новорођеном доноси тројне дарове, светле и мирисне. Ко те дарове презре и напусти и поузда се у дарове, које свет даје, тога тама обузима. Као широк друм такав је Бог. Друм не пробира путнике, нити се љути што по њему ходе осим царева и коњи царски. Нити је друм крив, ако се неко оклизне с њега и падне у јаму, или ако неко, претоварен тешким бременом, на њему падне и угрува се. Као мајка је Бог. Својим непромењеним гласом и непромењеном љубављу мајка виче децу своју, и деца чују глас мајчин и долазе јој. Што је крива мајка, ако су деца заборавила глас њен, и не распознају га више, те иду за гласом жене тровачице?

И баш тај случај био је са људима. Јер се вели у Јеванђељу: - На свету беше, и свет крозањ поста, и свет Га не позна. Не познаше људи своју мајку, нити распознаше глас мајке своје. Слушајући дуго сиренски глас жене тровачице, они заборавише глас своје мајке. И кад их мајка викну по имену, они се окретоше од ње, јер нити распознаше глас њен нити знађаху своје сопствено име. Кад их мајка назва Синовима Божијим, они јој се наругаше, јер живљаху у мисли, да су они сапутници животиња, другови животиња и пород животињски. Оно што је било некад, оно бива и дан данас. Видећи стрмен пут, који води ка Богу, људи се радије клизају низ брдо ка животињама. И дан данас је Бог у свету, но и дан данас свет не познаје Бога. Нити ће Га икад познати на клизавој странпутици, којом сада иде. Сувише је Бог тешка храна, те људи радије прибегавају храни животињској. Сувише је заморно следовати законима Божијим, зато се већина робовски покорава законима природним. Сувише је оштра светлост Бога, зато се људи гњурају у таму и у полутаму, јер не могу да поднесу светлост Бога. Кад се животиња затрује беснилом, она уједа свога господара, који је храни и негује, јер га више не познаје. Затровани беснилом овога света, залуђени гласом жене тровачице, људи се дижу против Бога и гоне Га од себе. Зато се и каже: - К својима дође, и своји Га не примише. Какав ужас! Замислите многобројне госте око трпезе једног домаћина, који је одсутан. И замислите, да се домаћин наједанпут појави, и гости скоче и изгурају га напоље, и закључају врата за њим. Ви се ужасавате, кад чујете, да је се то само једном десило некад и некоме. Међутим то се дешава посведневно између људи као гостију, и Бога као домаћина. Бог долази у свој дом и к својима, и своји Га не примају него Га одбацују. А Он је сувише племенит, да би се наметао; сувише нежан, да би се одмах светио; сувише трпељив, да не би чекао до краја раскајање и плач своје деце.

Једном човеку заробе разбојници четири сина и одведу их ca собом. После дуги низ година сазна отац, где се налази разбојничка чета и пође у планину са откупом, да избави своје синове. Но чета разбојничка беше се завадила и поцепала, те ратоваше један табор против другога табора. Отац се јави у једном табору, позна двојицу својих синова, почне плакати и питати за остале своје синове. Синови пак не познаду свога оца, него му рекоше: - Људи, за које ти питаш налазе се као наши љути непријатељи у другом табору; ако си ти наш отац, ниси њихов; ако си њихов, ниси наш. Оде ожалошћени отац у други табор, нађе тамо друга два своја сина, од којих чу исте речи као и од прва два сина. И поврх свега они га опљачкају, узму му откуп, скину с њега одело, испребијају га и камењем одјуре из планине.

Слично се десило са Христом, када се јавио на земљи међу поразбојниченом децом Божијом. Римљани Га нису признавали за свога, јер није држао с њима против Јевреја. Јевреји Га нису признавали за свога, јер није држао с њима против Римљана. Партија фарисеја није Га признавала за свога, јер није делио њихову мржњу према садукејима. Партија садукеја није Га признавала за свога, јер није делио њихову мржњу према фарисејима. Грешници Га нису признавали за свога, јер није одобравао њихов грех. Праведници Га нису признавали за свога јер није хвалио њихову формалистичку праведност и није бегао од грешника. Док се најзад сви не сложише против Њега, и грдњом, камењем, трњем, крстом и гвожђем не одјурише Га из разбојничке дубраве овога света и не забравише врата за Њим. К својима дође и своји Га не примише.

А који Га примише даде им моћ да буду Синови Божији. Не слуге и робови но синови. Не поворка стоке, која иде на кланицу и успут се боде око траве крај друма, но синови господарски, који знају да на свом имању живе. Не синови немоћне и страшљиве таме, матере смрти, незнања и мржње, но синови божанске светлости, матере живота, мудрости и љубави. Ови Га примише онда, и ови Га примају и сада. Зашто Га ови примише и примају? Из два разлога: прво, јер им огади лаж света; и друго, јер распознаше глас мајке.

Као шарени лептир децу, тако је овај свет привлачио њих. И као што се дете разочара, кад ухвати лептира и види да је то гусеница, тако су се и они разочарали у свету, ухвативши Га са свих пет чула. Јер место живота, којим је овај свет привидно сијао, они су изблиза осетили трулеж леша; место мудрости, којом је овај свет привидно и издалека сијао, они су изблиза видели све испуњено ужасом незнања и неизвеснсоти; место среће, којом се овај свет привидно и издалека смешио, они су изблиза чули његово роптање мржње и себичности. Зато су и осетили овај свет као заточење; као једно страховито казнилиште, где су бичеви исплетени од танких конаца површних наслада, те кад шибају најпре изазивају сврбљење, док се ране не отворе, и крв и гној не потеку, узалуд спирани сузама, и док се пријатно сврбљење не обрати у огњени бол и лаковерни смех у безумно урликање.

Ови, дакле, који се ван сваке сумње уверише у лаж света, примише Бога и добише од Њега моћ да се назову Синовима Божијим.

Ови Га примише и зато што распознаше глас мајке. Многи гласови у овоме свету личе на глас мајке, те се многи и многи преваре и пођу за тим гласовима, док их ови не заведу на појату свињску и претворе и њих у свиње. А то нису гласови мајке, но гласови жене тровачице, која располаже са травама и отровима и мирисима овога света, па намамљује, опија своје жртве, трује их и убија. Један једини је глас мајке у свету, глас Бога у нама, који се слабо чује у хуци светској, но који, кад се почне ослушкивати, све јаче се диже, диже, док не заглуши сву хуку светску, као глас многих вода, и не остане само сам у савладаном и занемелом свету. Они, дакле, код којих још није умрло сећање на глас родитељски у дубрави разбојничкој, сећање с којим се људи рађају, - они одмах распознају глас Божији, и као деца на глас мајке враћају се дома; заиста, као јагањци на звук фруле свога пастира скачу и трче овоме око скута. Они примају Бога и добијају од Њега моћ да се назову Синовима Божијим. Који су то?

То су они, који се не родише од крви, ни од воље телесне, ни од воље мужевље, него од Бога.

Ово је, браћо, тајна велика. Ово је деоница светлости и таме, ово је деоница живота и смрти, ово је деоница знања и незнања, ово је деоница љубави и мржње. Ово је објашњење двојства у свету. Ово је, браћо, тајна велика.

Грех тече црвеном реком крви, од Адама до данас. У црвеној реци крви крије се црна струја греха, од Адама до данас. У крви се носи грех, из крви се пресипа грех, кроз крв се наслеђује грех, од Адама до данас. У свако ново тело улива се црвена река, и ушће постаје извор; но ни у кога се не може улити сама црвена река без црне струје греха. Сувише је бујна црвена река, сувише је усталасана црном струјом у себи, - црном струјом греха, што увек тече насупрот току реке, те је зауставља и диже у висину тја до духа и ума, тја до очију и језика, док не надме тело и не изазове вољу телесну и не покори је себи и не научи је да постане воља мужевља. А телесна воља постаје мужевља из незнања, или одређеније речено: из себичности и страха; из себичности, јер видећи, да овај свет није домовина човеку; жели му је сугерирати као домовину, и зато употребљује жену тровачицу, то јест сав овај земаљски свет, да га омађија својом обманљивом ласком и насладом, те да би потамнела у њему и последњу искру сећања на његову небесну домовину; из страха, јер телесна воља потпуно учвршћена значи потпуно одвојење од Бога, значи осамљеност и немоћ, од које се тражи спас и одбрана у друштву, у множини, у множењу. Тако се од крви рађа телесна воља, и од телесне воље мужевља воља. Зато је тешко и очекивати од оних, који су рођени од крви, од телесне воље и мужевље воље, да познају Бога и приме Бога као свој свога. Они нису рођени од Бога, зато гледају на Бога као туђин на туђина, и примају Бога као туђин туђина.

Ко ће се спасти, браћо, потопа црвене реке? Ко ће исушити црну струју греха у њој? Има ли нека лађа сп

patrijarh-irinej3.jpg

  • Јутрење : 7:30
  • Вечерње: 17:00
  • Бденије уочи недеље и празника: 17:00
  • Света литургија: недељом и празником у 9:00,суботом у 7,30
  • Акатист Светом Јовану Владимиру:уторком у 17,00
  • Акатист Пресветој Богородици Млекопитатељници:четвртком  у 17,00
  • Духовне трибине: четвртком  после Акатиста
  • Калиграфија за децу: суботом од 10:00 до 11:00
  • Хор за децу:суботом од 11:00 до 12:00
  • Пређеосвећене Литургије у току Васкршњег поста средом и петком у 07:00
  • Пријем нових чланова хора сваке недеље после Свете Литургије






Molitveno pravilo ZA SPAS SRPSKOG NARODA

Нови завјет

Светосавље - Дела Светих Отаца

Светосавље - Житија Светих

Светосавље - Правила и закони

Православни мисионарски центар



Radio SLOVO LJUBVE

Kонтакт

 

Aдреса

Игњата Јоба 75, Београд
(Медаковић насеље)
 

Tелефон

+381 (0) 7473 421
 

Email Aдреса

svjovanvladimir@gmail.com